Категорије

субота, 20. мај 2017.

ИВАН А. ИЉИН, Суза


Густав Климт, "Златне сузе"
          Нека слободно потече, кад се већ јавила. Ја знам, она се јавља веома ретко. Онај код ког је никада у оку није било, тај, вероватно, једва да је човек; он је, можда, тако „храбар“ зато што је изгубио нешто људско. Јер, човековом бићу је својствено да се дубок душеван бол запечати сузама из ока, да се суза, плашна и скромна, као цветић страдалничког срца, расцвета у очима. Људи, чувајте те нежне цветове!...
          Нема сумње: човек, телесно, има срце. А душевно и духовно?
          Код нас, цивилизованих људи, постоји предрасуда: јак, храбар човек не потребује срце, „тај источник слабости“; оно му ни зашта не треба; из њега проистичу само тешкоће и трагови кочења на путу; зато оно не мора ни да нас дотиче, нити да на нас утиче. Тим више сузе су – нешто неприлично и недопустиво; њихова појава је – права срамота. Шта је живот без срца? Без срца, дакле – без љубави! Ко ништа не воли, тај не уме ни служити; приносити жртве; остајати веран. Шта се може учинити са сличним људима? Постоји ли на свету велико дело које је било остварљиво, или се може остварити без љубави и верности? А срце сада треба стиснути или га потпуно и довршно исушити. Шта онда човеку остаје? Недуготрајно привиђење, злобно каћиперство, празњикаве трице. Само такви јадни паразити могу надтрајавати и постојати без срца и љубави... Тешко, тешко људима без срца! А ако имаш срца – онда патиш. И што јаче патиш, шире је и дубље делање срца! Такво срце, и невољно, учествује у страдањима света, види све неправде и суровости унутрашњим оком из којега никада не нестаје невидљива суза. Таква невидљива суза говори и о светском болу; колико човечанство памти, нигде и никада није било значајнијег сликара, филозофа или пророка, који није познавао ту невидљиву сузу, и којем она не би помогла да постане прозорљиви јасновидац. Да, јасновидац. Јер, сама, видљива суза може и омрачити поглед за оно недуго време, док је можеш гледати. Невидљива суза срца, напротив, отвара човеку духовни видик. Па, ако таква суза, једнога дана, и заискри из телеснога ока – зар је то срамота? Ја бих дао људима могућност да се спокојно исплачу, у тишини. Није добро премного страдати и све чувати у свом срцу: постепено се, на тај начин, формира читаво гробље са, у њему сахрањеним, умишљеним мртвацима; али, једанпут, маса тих живо упокојених болова изненада устаје и тада ће бити мучно заискати ваздуха и живота. Нама су дати тишина ноћи и верност пријатеља, да би тек они видели наше сузе и заувек ћутали о њима. Нека се ти пупољци страдајућег срца расцветају и увену у оку, а да их нико не осуди, да их нико не исмеје...
          Сваки који плаче – знао он то или не – плаче због преобиља светског бола.


И. А. Иљин, „Суза“, Загледан у живот: књига промишљања свакодневице, превео Владимир Јагличић, „Бернар“, Стари Бановци – Дунав – Београд, 2010. 

Нема коментара:

Постави коментар