ЗИНАИДА ХИПИУС, Љубав је једна

Само једанпут ће кипети пеном
И вал се расути дуж жала жедна.
Срце не може живети невером,
Невере нема: љубав је – Једна.

Гневимо се, лажемо се, играмо…
Ал у срцу увек је тишина.
Ми никада, никада не варамо:
Душа је једна – љубав је једна.

Једнолико, вуче се пустињом
Крају своме, досадом  проткана
Прича бедна… И у животу дугом
Љубав је једна, увек је једна.

У непромењивом је – бесконачност,
У постојаном само је дубина.
И даље је пут, и ближе је вечност,
И све је јасније: љубав је једна.

Ми љубав плаћамо својом крвљу,
Ал само је верна душа – верна,
И ми волимо једном љубављу…
Љубав је једна, као смрт једна.

1896.

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ГОРДАНА СИМЕУНОВИЋ, Пут

Ходајући ка другом човеку,

човек је створио пут.

Пут је највеће човеково откриће.

Точак је дошао после.

Потом су путем кренули разбојници,

коњокрадице, убице.

Пут се покајао што је постао.

Точку је било свеједно.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Порекло чуда

                                 „Духовно духовним доказујући...“

(1.    Кор 2,13)

Ти који знаш да косе анђела

имају боју бресквиног цвета

да им у сутон замирише кожа

као зрела распукла трешња

Ти који си вилама шапнуо тајну

да лепоту чувају буђењем пре сунца

у кладенце кришом удевао месец

не би ли зором рађали сунца

Ти који си сузу с морем венчао

и вратио је у постојбину срца

Ти имаш кључеве деветих врата

иза којих се рађају чудеса –

јер Чудо се чудом само показује

Као најдража Тајна Творца. 

Едвард Берн Џонс, Анђео који свира фрулу (1878)

Марија Јефтимијевић Михајловић 

ГРИГОРИЈЕ СКОВОРОДА, ***

  

     

  Боже мој – кличе он – шта све не умемо, шта све не можемо! Измерили смо мора, земљу, небо, открили смо непојмљиво мноштво светова, градимо „несхватљиве“ машине. Али ту нешто недостаје. Нисмо у стању да попунимо ограничени и пролазни душевни бездан.

Г. Сковорода, XVIII век 

ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ, Радости моја

Долази доба свеопштег кроја

Живота људских, и неспокоја:

Ближи се топот нечистог соја,

А ти још певаш, Радости моја.

Мирише цвеће отровних боја

Где виртуелно сја параноја

У врту лажи, нема им броја,

А ти још певаш, Радости моја.

Почињу дани великог боја,

Стршљени против пчелињег роја;

У тихој молитви нада је твоја

И зато певаш, Радости моја. 

Јер знаш да светац, из руског строја,

Становник небеског перивоја,

Говорио је и грашки гноја

Христос воскресе, Радости моја.

И слутиш – то је смисао споја

Молитве с песмом, и лирског поја

Душе, у грашки крвавој, која

Још увек пева, Радости моја.

В. Вукашиновић, Ветар и дажд, „Православна реч“, Нови Сад, 2017. 

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, „КО ПУТОКАЗЕ НЕ ВИДИ НА ЈАВИ, НЕМА МУ ДРУГЕ ДО ДА ИХ САЊА“ (Јованка Живановић, Путници од стакла, „Геопоетика“, Београд, 2008)

„Сва моја патња потиче од неуравнотежености

тела  и духа. Је ли то мој крст, моје ограничење?“

Серен Кјеркегор

         

          Јунгову тврдњу да се добра књига препознаје по видљивом напору аутора који је у њу уложио, можемо узети само као релативно тачну, нарочито ако говоримо о вредном уметничком делу, јер у том случају „напор“ који улаже аутор није кључна реч да апстрахује вредност дела. Односно вредност је мање резултат „напора“, а више нечег што као категорија стоји „изнад“ напора, а то је таленат. Таленту није потребан напор да би био изражен. Таленту је, као сваком Божјем дару, довољна лакоћа и „интензитет“ те лакоће је мера квалитета самог дела. Роман Путници од стакла Јованке Живановић је индикативан пример како моћна стваралачка имагинација и књижевни таленат без тешкоћа обликују и најсложенију причу, у чијем су средишту највиша питања о Човеку. 

          Од романа симболичног наслова Путници од стакла пре би се очекивало научнофантастично штиво или бар такво које је добрим делом засновано на снажој имагинацији и способности његовог аутора да нас пресели у нестварне, нереалне и имагинарне светове, али не и роман који у судару два света (видљивог и невидљивог) и покушају да међу њима успостави јединство, дубоко задире у пределе „оностраног“; да се кроз причу о двоје духовних сродника, између којих духовна привлачност и истоветан сензибилитет претпостављају сваку другу врсту привлачности – емотивну и физичку (које су јој ипак подређене) – постављају суштинска питања о смислу човековог трагања, дајући самом роману философски тон. Настојећи да кроз имагинарне сусрете у сновима својих јунака Емилије Савић и Петра Наумова покаже да човек трага како би уобличио сопствену недовршеност и постао цео човек, ауторка читаоца наводи и на преиспитивање властитог пута, указујући на то да „невидљиво влада видљивим и да је реч о огромној некрунисаној моћи“. Та моћ, та сила је Агапе која је једина у стању да помири два света, да буде мост између видљивог и невидљивог, чулног и духовног. 

Ауторка нас, причајући причу о двоје суграђана који се сусрећу и спашавају у заједничким сновима, заправо води у транцеденцију која је по речима Миодрага Павловића, „све оно што смо послали с ону страну, што нам је неслично, што је вечито и несазнатљиво што нас својом огромношћу превазилази на један непојаман начин, враћа се на границе постојећег и даје знаке о себи.“ Те знаке о себи препознају јунаци Јованке Живановић, чија је стварност прожета спиритуалним, што обичном свету „изгледа лудо“, па „мора да се крије“. Та божанска оностраност дата је сваком човеку у мери у којој он може да поднесе, а путницима од стакла – како ауторка романа именује посебну категорију људи најснажнијег сензибилитета, за које је све опасност, па чак и сунце, који „живе на сопствену штету“ – дата је у највећој мери, јер могу да осете оба света у себи: објективни свет и његову трансцеденцију (због чега треба бити: мудар као змија и безазлен као голуб).

Роман покреће бројна питања, суштински бави се оним што човек „по своме лику јесте“, а не оним како га свет види, односно покушава да у највишим и најбољим својим тренуцима одговори на питање: да ли је „удар на суштину бића, заправо, извртање сопствене колевке“? Јунаци романа Путници од стакла осећају да је свет патња Бога, и да, као што је тврдио Јунг, сваки поједини човек који жели да живи своју целовитост, зна да она значи ношење крста. Посвећени људи, какви су јунаци Јованке Живановић, то најбоље знају и осећају. Због тога овај роман није само  роман о посвећенима -  то је и роман за посвећене.

 М. Јефтимијевић Михајловић 

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Легура

                                „...И нису знали да је то – легура“

                              М. Цветајева

Тамо где дотакнеш растерујеш мрак

На врховима прстију просијавају ти сунца

Оним што изговориш порећи ћеш свет

И доказати да живота изван нас и нема

Оним што прећутиш доказаћеш Њега

И порећи да смо од плоти, од крви

У твојим рукама и Месец и Сунце

Плес суштина плешу и Љубав и Смрт

Обликом у који се уливаш потврђујеш ме

Обликом у који се претварам доказујем те

–        Ми смо легура... ми смо легура

Калуп и отисак вечног тренутка

Како је могуће раз-двојити нас

А не зачути цепање света? 

Марија Јефтимијевић Михајловић 

ДОЛИНОМ СРПСКИХ КРАЉЕВА (Милисав Савић = Milisav Savić, Долина српских краљева = The Valley of Serbian Kings: пролећно путовање 2013 = а spring journey 2013, Рашка школа, 2013)

Име књижевника Милисава Савића се ових дана чује чешће него иначе, а како и не би када је баш он овогодишњи добитник престижне књижевне награде „Меша Селимовић“ за роман La sans pareile – љубавни роман са додацима. Књига Долина српских краљева припада оној врсти литературе која никада не губи на вредности, будући да представља ризницу духовног, културног и историјског блага, виђену очима једног књижевника. Она је пут ка нама самима, ономе што јесмо, а оно смо што је и наша историја.

Сâм поглед на библиографију Милисава Савића пружа увид у разноврстан спектар најразличитијих књижевних облика, од приповетке до романа, мемоара, превода, антологија, лексикона, па чак и различитих мултижанровских форми, јер је оваквом писцу очигледно била уска свака врста ограничења, па макар оно било и жанровско.

О Милисаву Савићу се може говорити и као универзитетском професору, дипломати, ерудити и изнад свега као човеку богатог духа, снажне поетске имагинације, о чему уосталом сведоче бројне књижевне награде („Стефан Првовенчани“, „Мирослављево јеванђеље“, „Лаза Костић“, „Душан Васиљев“, „Витез српске књижевности“,, „Љубомир Ненадовић“, „Григорије Божовић“, па све до најновије и најактуелније „Меша Селимовић“).

Ко је имао прилику, али и жељу и вољу, да чита или путем интернета гледа интервјуе са Савићем, могао је сазна много не само о његовом стваралаштву, него и о српској и светској књижевности, језику, традицији, српској књижевности у европском контексту, о односу писца и читаоца, природи  модерног читаоца и његовим очекивањима, схватању улоге критике и критичара, али врло често и кроз анегдоте из живота самог писца. Дакле, једна непрегледна раскош, јер је раскош реч која најбоље описује овог књижевика – и квалитативна и квантитативна, и жанровска и поетска, и стваралачка и животна. О Савићу је писано да се често мењао (на шта је он једном шаљиво одговорио да мења само кошуље) и да је мало писаца који су у стању да превазиђу већ виђене књижевне обрасце.

То сведочи о непрекидном духовном и интелектуалном расту, али пре свега једној реткој и необичној духовној радозналости или андрићевској непрекидној тежњи за савршенством, односно речено Сиорановим речима: „Није све изгубљено док смо незадовољни собом“. Милисав Савић јесте мајстор приче и приповедања, јер зна Шехерезадину тајну завођења причом, о чему је и Андрић говорио у свом чувеном говору на додели Нобелове награде. Он непрекидно пред собом има читаоца кога уважава подједнако колико и критичара и каже да је модеран читалац „прилично тежак и незгодан партнер, засићен лепе књижевности која му се нуди на сваком кораку“.

Дакле, сам Милисав Савић је исто што и његова Долина српских краљева – права ризница, мозаик најразличитијих асоцијација на матерњи језик, Немањићку државу, живописно сликарство, митске пределе, историјске и ванисторијске личности и догађаје (а како и не би када је рођен у Рашкој, колевци српске државности и културе). На другој страни, пак, иако је реч о путописно-романсијерској прози, препознајемо (иако у сасвим другачијем облику), његов модеран приповедачки проседе, који се огледа у третирању читаоца као љубавника или љубавнице која има своја очекивања, па је стално треба нечим новим и другачијим изненађивати. Ту врсту изненађења Савић је постигао водећи читаоца кроз прошлост, показујући му ко је и шта је (дакле, и овде је у одређеном смислу проблематизовано питање идентитета, као и у његовим романима), али нити једног тренутка аутор не дозвољава читаоцу да изгуби из вида садашњост, односно оно што је од те моћне српске средњовековне цивилизације и културе остало.

Шта ови књигу разликује и издваја од осталих Савићевих књига и због чега је она значајна не само за његов опус него и за српску књижевност уопште?

Најпре, она се жанровски разликује од претходних, па и најновије књиге – реч је о путописно-романсијерској прози, књизи мемоарских записа са путовања/ходочашћа Ибарском и Рашком долином, током којих је обишао све манастире, градове и цркве из Немањићког периода, као и оне саграђене у време обнове Пећке Патријаршије.

У неким интервјуима Савић је говорио о подстицајима за писање ове раскошне монографије, где је истакао да је тај период од 15. до 19. века био период великих путовања западних дипломата и мисионара, који су на свом путу од Дубровника до Цариграда, пролазећи Рашким крајем запазили многобројне манастире и цркве, од којих данас некима нема ни помена. Он помиње Гиљфердингов путопис из 19. века, затим Јоакима Вујића који није залазио у Ибарску долину, Михајла Валтровића и Драгутина Милутиновића који су стигли до Рашке. „Жеља ми је била да ходочастим трагом ових старих путописаца“, каже аутор. 

Током свог двомесечног путовања, аутор је посетио не само познате манастире као што су Ђурђеви Ступови, Студеница, Сопоћани, Бањска, Жича, Соколица, Дубоки поток, Петрова црква, него је својим записима читаоца упознао и са мање познатим црквама као што су Црква Светог Петра и Павла у Тутину, Стара Павлица, Црква Свете Петке у Трнави, Црква Свете Богородице у Јошаничкој Бањи, Црква Светог Николе у Штитарима и многе друге.

Путописна проза јесте новина у односу на све оно што је Милисав Савић досад писао и објављивао, па се може сматрати својеврсним експериментом. Сам аутор је у једном интервјуу, у духу свих великих писаца, изјавио да „експеримент јесте ризик, али да је боље и експериментисати и промашити, него бити епигон и опонашати“. Међутим, он не само да није превише експериментисао, него је зашао у добро познато подручје, ако имамо у виду да путописну прозу познаје боље, а можда и најбоље, од већине савремених књижевника, универзитетских професора и књижевних критичара, јер је магистрирао са темом „Мемоарска проза о првом српском устанку“, а докторирао са темом „Мемоарско-путописна проза о српско-турским ратовима 1876-1878“.

Дакле, познајући срж путописне и мемоарске прозе, Милисав Савић не само да није експериментисао него није ни погрешио, пратећи ону линију српске књижевности коју су утемељили значајни путописци и аутори мемоарске прозе, због чега је уосталом књига Долина српских краљева прошле године награђена наградом „Григорије Божовић“, која се додељује за најбољу књигу путописа писане у Божовићевом духу, као и наградом „Љубомир Ненадовић“. Осим тога, Милисав Савић је овом књигом посведочио ходочасничко путовање као пут Истине којим се кретао и први и највећи српски просветитељ Свети Сава, који је два пута обишао Свету земљу, и непрестано путовао између Србије, Свете Горе, Константинопоља и Солуна.

Тако долазимо до друге важне тачке по којој се ова књига издваја од свих других његових остварења  –  а то је значај саме области коју је обишао и чије је манастире описао. Првенствено, не сме се губити из вида чињеница да се на простору Рашке области зачела српска државна идеја и настала прва српска државна орзанизација под кнезом Властимиром 9. веку. У  Расу, српској престоници, на чијим темељима данас лежи Нови Пазар, столовао је велики жупан Стефан Немања, где му се и родио најмлађи син Растко (Свети Сава). Из Немањине државе развило се потом, под његовим потомцима, Српско краљевство, а у 14. веку и Српско царство. Дакле, обилазећи манастире и цркве из периода Немањићке државе, аутор нам предочава сам зенит српске средњовековне цивилизације, српско духовно и културно средиште и имплицитно поставља питање:

Да ли немарност према наслеђу и историји произилази из пољуљаног националног и културног идентитета, односно шта је са тим идентитетом данас?

Овом је књигом Савић на најбољи начин учврстио ону данас све тању нит са коренима српске духовности и културе, али, што је још значајније, културе његовог родног краја, чиме је потврдио Андрићеву мисао да је сваки човек увек дужан своме завичају. Посебну вредност књиге представљају богатство (или велики број, бројне) фотографија цркава, манастира и фресака, које је сам аутор направио, истовремено се оградивши због евентуаланог неуспеха, јер, каже, није историчар уметности који зна како да усмери фото-апарат. Али, баш зато што њен аутор није историчар уметности, ова књига није лишена, већ напротив обогаћена личним утисцима у додиру са историјом, митским местима и епским причама о времену Србије као „земље високе цивилизације“, како сам каже.

Тако је перспектива књижевника, а не обичног путника намерника или историчара, обликовала двојак однос према прошлости: док се с једне стране стране осећа ламент над временом државног, духовног и културног процвата, од чега су остале рушевине („И да човек не пожели да види те мрвице од бившег, јер кваре лепу, митску причу“), дотле је често ауторов духовит, али пре свега ироничан тон, инициран мишљу да занемаривање прошлости доводи у питање и садашњост, па и будућност, како личну, тако и колективну.

Веома је занимљив део из поглавља о Цркви Свете Петке у Трнави у коме се аутор, чак и у оваквој „озбиљној“ теми послужио игром „завођења читаоца“:

„Ја сам први пут – срамота ме је то да кажем – крочио у цркву овог, 2013. пролећа. Иако црква од мог родног села није удаљена више од десет километара. Пречицом, преко брда, и мање.

И ваљда је зато на десном довратнику главних врата, на ширини од двадесетак сантиметара, али целом дужином (...), насликана гола грешница око које се обавија змија. Да ме опомене, и не само мене, шта чека грешног раба „зовуму“ Милисав.“

Уз подсећање на мисао, ових дана често помињаног великог Умберта Ека, поводом његове смрти – да „перо држе три прста, али да ради читаво тело“, питамо се шта у случају овог нашег великог књижевника представљају та три прста и закључујемо да је то Љубав, она апсолутна, безвремена и свевремена, „љубав без интереса“ како је описује у најновијем роману“. У контексту књиге Долина српских краљева она значи и љубав према прошлости, историји, митологији, дакле свему ономе што чини срж или архетипкску основу српског бића. У то име, захваљујем аутору Милисаву Савићу, што сам имала прилику да говорим о књизи која је мене, а верујем и сваког другог њеног читаоца, вратила себи и свом идентитету.

Ако је „јунаку приче стало до тога ко ће његову причу прочитати“, као што сам Савић тврди, а у овом случају, Долином српских краљева језди сам аутор, ова ризница која је пред нама сама бира свог читаоца – а то је сваки самосвесни појединац који у времену деградације свих, па и историјских и културних вредности, зна да одговори на питање ко је и шта је, дакле онај ко није изгубио лични и национални идентитет и не мора да се крије иза лажног имена, као јунак његовог најновијег романа који покушава да сачува живот.

Излагање на промоцији књиге Долином српских краљева, 23.2.2016

Текст објављен у часопису Баштина, свеска 40, Институт за српску културу - Приштина, 2016, стр. 229-233.

https://www.facebook.com/mjmihajlovic/videos/vb.100005008631132/554813838028899/?type=3

СТОЈАН БОГДАНОВИЋ, Круг

Да нема центар

Круг би био лик

И то савршен.

Центар му дође као врљаво око.

Подмукло назире све

Из дубине,

Или са висине,

Свеједно је.

Њега су због лепоте претворили у тачку

Која изиграва угао

Намо на ћошку.

Ако је круг и успео,

Постао је центар.

Тачка је његов највећи домет.

С. Богдановић, Радујем се што нисам Бог, „Наис принт“, Ниш, 2017. 

ИВО АНДРИЋ, Како сам улазио у свет књиге и књижевности

 Не сећам се и не бих могао поуздано одредити кад сам почео да пишем, јер се y мени моја прва жеља за писањем и потреба за изразом у току времена помешала са стварним почецима мога писања. Чини ми се да је уз прве књиге које сам читао, или само гледао, везана и прва помисао да нешто и сам напишем или бар y машти уобличим. A књига, то је била велика страст и велика мука наших младих година. Она је била и остала жеља мога детињства. Дечак у трећем разреду гимназије, ја сам патио од праве жеђи за књигом. Та жеђ је била утолико већа што се до књше теже долазило. А књига y нашем тадашњем животу била је ретка и скупа, готово недостижна ствар.

У нашим сиротињским становима није било књига, осим уџбеника или неког убогог календара. Школа је пружила мало или ништа, а о куповини није могло бити говора. У тадашњем Сарајеву постајале су три или четири књижаре, и свака од њих је поред књига продавала, наравно, и канцеларијски и школски материјал. У ствари, боље би било то казати обрнутим редом, јер су књиге биле споредан, а канцеларијски материјал главни артикал. Највећа и најбоља таква „књижара и папирница“, својина неког досељеника, била је једина која је, поред нешто наших, имала и доста страних књига, на немачком језику, y једном на савремен начин аранжираном, добро осветљеном излогу. Књиге су биле понајвише бечка или минхенска издања, углавном лакша, забавна књижевност, намењена за лектиру аустријским чиновницима и официрима, а уз то и понешто немачких превода са руског или из скандинавских књижевности, које су тада биле у великој моди. Уосталом, за мене су биле све једнаке, јер ни о једној нисам ништа знао. Знао сам само да су књиге, да ме својом сјајном опремом, тајанственим насловима и непознатом садржином неодољиво привлаче, и да их страсно желим.

Пред тим излогом провео сам, у раним ђачким годинама, многе часове.

То је био мој први и за дуго једини „прозор у свет“, моја „веза“ са великом светском књижевношћу (тако сам мислио!) о којој ја ништа нисам знао осим то да мора негде да постоји, а о којој ми нико, па ни наш наставник књижевности, који нит је био прави наставник нит је имао много везе са књижевношћу, није ни тада ни доцније могао ништа да каже.

У кишним поподневима, кад дечаци мојих година чезну за нечим новим, лепим и узбудљивим, траже храну духу и машти, храну која им је потребна исто као хлеб и вода, а коју им у нашим тадашњим приликама ни кућа ни школа ни друштво нису могли да пруже, ја сам често напуштао нашу невеселу собу и стрмим сокацима, по излоканој крупној калдрми, слазио доле y равни и лепши део града. Ишао сам право до књижаре и стајао дуго пред њеним излогом, који сам тако добро познавао да сам примећивао сваку и најмању промену и радовао јој се као личном доживљају. По неколико пута сам одлазио од тог излога па се опет враћао, све тако док не стане да се спушта јесење вече и док у излогу не плане светлост, и њен одсјај не падне по мокром асфалту. Тада је ваљало напустити све то и вратити се горе у махалу свом стварном животу. Али осветљени излог није било лако заборавити. У ноћним дечачким сновима и полусновима он је блештао и кружно у фантастичним преображајима; то и није био више обичан градски излог са књигама, него васионска светлост, део неког сазвежђа коме сам тежио са силном жељом, али са болним сазнањем да ми је недостижно.

И сваког дана тако. По стотину пута сам читао мени непозната имена писаца и наслове тих књига. Не имајући никог да ме обавести и упути, ја сам тим насловима сам давао неки смисао и значење, налазио међу њима своје симпатије и антипатије. Сваки од тих наслова изазивао је на свој начин моју машту да ради и да нагађа шта би могло иза њега да се крије и да, после узалудног нагађања, сама измишља садржину тих неприступних књига. Ту су негде ницале и ту одмах и пропадале моје прве замисли приповедака и романа.

Ту су стала да свићу у мени и друга сазнања. Као толики други дечаци, моји другови, врло рано сам по много којечем осетио и научио шта je то сиротиња, шта значи: и м а т и  и  н е м a т и, и какав је онај непрелазни зид који дели многе људе од оног што воле и желе, али ни по чем тако јасно и оштро као по овим књигама у излогу и мојој прекој потреби и неостварљивој жељи да их имам, листам, и читам.

Много је година прошло од тада. Много сам књига видео у свом веку, доста прочитао, неколико и написао, али књиге из скромног излога провинцијске књижаре у Сарајеву – нисам никад потпуно заборавио. Сећање на њих задржало се y оним скровитим пределима моћних а неиспуњених детињских жеља које, и кад човек прегори и привидно заборави, остају и живе целог века, притајене негде дубоко y нама, и јављају се чудно и неочекивано у ноћним сновима или у несвесним поступцима дневног живота.

И. Андрић, Стазе, лица, предели, Удружени издавачи, 1981. 

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Ветар

Ветар који свлачи и облачи море

У подерану чипку светла, y слану паучину,

Груб између два загрљаја,

Ветар који мења распоред сићушних кристала

У звезди твоје шаренице,

Прави y твојим очима врт од крпица,

Ветар који твојој кожи даје боју

Лаке и суве земље из које расте воћка

Са цветовима ружичастог мириса,

Ветар који пали кратку ватру твоје косе

У којој ће изгорети моји прсти

Као птице у запаљеној ражи,

Ветар који ноћас листа време као речник

И затрпава ме именицама љубави

Лаким и горким као лишће светлог бакра.

И. В. Лалић, Време, ватре вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. 

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Три строфе

После свега љубав ће да нас правда;

Ватра кречним везивом ако споји

Ломни камен векова, трулеж, слова

Сложи у речи,

Читак буде летопис, печат страшан,

После свега љубав ће да нас правда –

Чиста ружа пепела, отиснута

Ha другоj страни;

Твоја кожа, Мелиса, капљу мора

Жедном небу узноси; градим цркву,

После свега љубав ће да нас правда,

Изравна меру.

И. В. Лалић, О делима љубави или Византија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. 

ИВО АНДРИЋ, Белешке за писца

Судбина писца је таква да мора стално да се бави појединостима, ситним послом са најужим могућим видиком. Ма како било обимно и богато и разнолико дело које писац ради, ма колико да иду y висину и y ширину његови планови, његов рад остаје прикован за појединост, за један призор, једну личност, једну реч. А чим писац покуша да ради „на широко“, имајући y виду целину, са отвореним, слободним видиком пред очима, све се замути и оплића, одједном стану да се кваре и губе и појединости и целина. А чим се врати опет поједином призору, појединој речи и реченици и почне њих да обрађује и дотерује, он осети како се јединство и целина његовог дела невидљиво али осетно склапају и ведре, расту и усавршавају са сваким потезом пера. А кад дело буде једном завршено, онда се оно ионако одвоји од пишчеве свести и добије за њега ново значење, посве другачије од онога које је имало док је рад трајао. Могло би се рећи да дело за писца умре оног дана кад га он заврши. После, остаје књига.

*

Главна снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине сцене y њој, налазе се y једној доброј мисли, једној верној слици. Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Кад она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе и квасац за све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него у оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом, роје мисли и слике, невидљиво везане са њом.

*

У сваком опису или призору, без обзира на њихову дужину (они могу бити од три реченице или три стране), има увек једна једина фраза на којој тај опис цео почива, а која је у њему изгубљена и невидљива као оплођујућа семенка. Писац мисли често данима, недељама како да један психички покрет или један необичан призор изрази и прикаже. Он сам их добро осећа и јасно види, али не зна, што је главно, како да их учини читаоцу приступачним, разумљивим и видљивим. Са своје тачке гледања, он разабире све јасно и живо, али чим пређе на читаочеву страну и погледа: цела слика постаје мутна, нелогична и распада се у збркане појединости. То може дуго да мучи и обесхрабрује писца, али ако остане веран напору своје мисли и раду своје маште, он ће у једном обасјаном тренутку наћи оно неколико речи, повезаних јасним смислом. А после тога, све постаје лако, јасно и једноставно, реч се ниже на реч а реченица уклапа y реченицу. Одједном цела слика стоји пред читаоцем (јер је о њему реч!), стварна, жива и природна, онаква каква једино и може да буде. За читаоца је цео тај текст једновит и сливен сав из једног комада, али писац при сваком пречитавању осети и позна оне две–три надахнуте речи. Он их види (и само он!) као мали узидани динамо који оживљује и покреће целокупну мртву масу реченица и ставовa.

*

Има доста дана, често и читавих недеља, кад мало радим и стварно ништа не урадим, кад ми се чини да никад ништа добро ни паметно нисам написао и да никад више нећу ни написати.

*

Погледајте око себе људе који раде; и да не узимамо сложеније занате и послове за пример, погледајте, рецимо, човека који весла или који копа. Колико вештине, стрпљења и истрајности њему треба! Па зар је наш посао испод његовог?

Невоља је само што у нашем раду ни добра воља ни свестан напор не одлучују у оној мери у којој је то случај код радника или веслача.

*

На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне сензације које читалац већ носи у себи, а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем само оне видике које је читалац способан да сагледа.

*

За некога су речи круте, непрозирне и непомичне ствари, као камење поред пута, а за некога прозирне, разнобојне, лаке и променљиве, као кристали, роса и облаци.

*

За једну мало већу приповетку, a често и за врло кратку, потребни су често огроман напор и велико стрпљење. Сваки покушај да се ствар сврши олако и брзо доводи до неуспеха и разочарања. Случај је исти као да је у питању гомила камења коју треба пренети на друго, мање или више удаљено место. Само стрпљиво и полагано, камен по камен, може се извршити тај посао. А од јуриша, као ни од лукавства, ту нема користи.

*

Рад маште, тежак и опасан, увек и у свему, више него што се то обично мисли, има једну нарочито незгодну и опасну страну. – После дужег и јачег рада живци дођу у нарочито стање које није замор, а јесте изнуреност. Тј. човеку се не седи и не спава; сав је устрептао, жељан је разговора, светлости и разоноде. Ако уметник у тим тренуцима не нађе бар нешто од тога што цело његово биће тражи, онда му се дешава да пада у чамотињу и депресију у којој време изгледа бескрајно, а земља пустиња.

То су мучни и опасни тренуци кад човек пада као авион који губи брзину.

*

Сваки пут се поново уверавам да се ниједна иоле већа прича не може писати у једном потезу, као писмо добром пријатељу, него све парче по парче, од појединости до појединости, од призора до призора и од запажања до запажања. И без реда неког, него час с краја, час c почетка, а час из средине приче. За то је потребно времена и стрпљења. Потребно је целу своју снагу и сву пажњу посветити свакој тој појединости, и радити је не мислећи ни на оно што јој претходи ни на оно што долази иза ње, као да само она постоји.

*

На свашта сам се у животу жалио, као што то већина људи чини (слабих људи!), на ситне болести и недаће, на стотине тешкоћа које сви сваког дана сусрећемо на свом путу. На све сам се жалио, као што то чине и други, некад мање некад више него други, али на једно се никад пожалио нисам, на велику, сталну тешкоћу коју имам код писања приповедака. А то ми је била и остала највећа и најтежа ствар у животу.

*

Код описа ствари, људи или догађаја, треба оперисати само суштинама. Преко облика и њихових мена, али само суштинама. Треба говорити из средишта ствари које се описују: не са површине, још мање са тачке гледишта читаоца, него из сржи онога што сте изабрали за предмет и што читалац треба да види, схвати и осети. – У писцу постоји и често се јавља посве људска, сувише људска тежња да напусти своје усамљено, тешко и мрачно место са којег говори и да пређе на другу, лаку страну, да бар за тренутак погледа свој предмет очима читаоца. Свако такво дезертерство свети се, јер одмах у том тренутку „прича умире“ и враџбина губи своју моћ. Нестаје чуда и његових обожавалаца. Остаје само то тешко сазнање и велики напор да се писац врати на своје незавидно место.

Највећа и најчуднија прича то је писац сам. (Он је ватра, а све што пише, то су само искре. Ватра, али под условом да остане y стварима и да говори из њих не учествујући у њиховој површној и променљивој игри и не имајући свога дела ни у чему.)

*

Сваке ноћи ја лежем у постељу уморан од дана који је прошао, забринут за онај који ће сутра сванути, измирен са сазнањем да сам сиромах, да ми је дано мало дана и добара, мало радости и још мање способности да се радујем. Још никад нисам заспао без мисли да је покривач на мени позајмљен и да ми је и сама топлина постеље у којој сам дата само кратко на уживање. Али то ме није никад спречило да слатко заспим и добро спавам. То ме никад није испунило ни жалошћу ни горчином ни завишћу. Напротив, увиђајући како је y мене свега мало и како је све кратко и оскудно, ја сам често и дуго мислио на друге људе и крајеве, где има изобиља и радости и где све траје, обилује и претиче. Тако сам, као незаслужену награду, имао у исто време и непролазно богатство света и мој кратак, штур и оскудан живот који ми је мио.

*

Не може се лако ни кратко казати шта је то што догађају који описујемо даје убедљивост и веродостојност и онај нарочити печат по коме га читалац прима као стварност, познаје, усваја и памти.

То није ни научна тачност, ни верност описа до ситница, ни поузданост података, ни сликовитост говора, ни лепота стила. Напротив, има реченица, ставова и написа којима све то недостаје а који по нечем убеђују, заносе и „плене“ читаоца и остају у његовом сећању као трајни психолошки, историјски и људски документи, док читаве књиге нестају и бледе без трага.

На пример, у сећању Проте Матеје, поред много нетачности и омашака у датумима и подацима, има таквих убедљивих и узбудљивих места.

Кад y мају месецу 1804. Срби пођу у Београд, сусретне ваљевска војска, са којом је био Прота, Карађорђа. „Ја превезем војску и топ. Војска пева и врло весела; ал кад пређе господар Црни Ђорђе, па уз параду сву војску: ,Добро дошли, браћо!ʼ поздрави, и кад га видоше и његове речи: ,Добро дошли, браћо моја, српски соколови?ʼ чуше, верујте децо да ту није војник остао, који запевао није a многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао. И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао, и тако с певањем у Остружницу 8. маја на конак дођемо“ (стр. 112).

Стварни и помало суви стил Протин није ни овде промењен. Певање је у овом случају било један важан део ратничке и политичке стварности, која је њему главно, и он га описује исто као што на другим местима описује заморне маршеве, међусобне свађе или узалудна чекања. Ни трага од литературе. Не каже се ни ко је певао, ни шта је певао, ни како је певао. Само из народног говора позајмљене слика о шумару и листку на дрвету, да би се у њој сачувао тај важан психички тренутак кад људи у колективном заносу и полету шире руке и живље се крећу, кад се груди надимају, очи сјају а уста се сама отварају и пуштају глас y незадржљивој потреби за покликом и певањем. Биолошки фактор одушевљења, борбе и победе за коју се осећа да је дозрела.

*

Један римски државник је рекао својим суграђанима: „О, Римљани, колико сам се дана и ноћи трудио да заслужим, да добијем похвалну реч од вас! Човек не улаже толико напора за оне које презире.“

За оне писце који тврде да презиру публику.

*

У нашим младићким књижевним распрама често су се чуле речи „Од њега неће ништа остати“, или „Ово ћe остати“ и слично. Сад се та реч не изговара. Страх од извесних речи један је од знакова старости, или старења. Не говоримо ништа, јер знамо или слутимо да ништа не остаје. Доспели смо до места са којег се то види. Све ствари само бивају, трају и нестају. Све што смо сањали и радили чини и бледи у борби са заборавом. И вечерас моја мисао допире до у времена у којима неће бити трага од нас и наших дела, да људи који се неће звати нашим именом ни говорити нашим језиком, и ту још безнадно тражи слуту мога сна или звук моје музике.

(11. XI 1938)

*

Писац је, кад је на своме месту, унутарњи глас ствари и тумач свих међусобних односа њихових; он им даје лик, име и право место у васиони коју сам ствара и коју ми, читаоци, вољно примамо.

*

Писац не сме да се чуди ничему. Његова мисао иде упоредо са догађајима, развија се, расте, пада, застаје. Освртање уназад, извиривање унапред, везивање оног што је било са оним што ће бити, ишчуђавање и мудровање над догађајима и поводом њих, све су то несумњиви знаци рђавог именa, тј. писца који то није и који ради посао за који нема звања, дара ни смисла. Писац нема осећања, он је осећање. Оно што се зове осећајност смрт је сваке уметности.

*

Најтачније и најдуховитије речи нису чувене међу људима, него y тишини, над жедном хартијом. Најлепши ликови и крајеви нису виђени у свету, него у самоћи, у затвореном простору без видика и сјаја. У томе и јесте изузетност мука и тешко двојство пишчева позива. Он је разапет између делања и посматрања. A како, као што смо видели не може бити ни без једног ни без другог, он у очима људи изгледа час туђ свету акције час неверан свету мисли.

*

Посматрање света и познавање живота неопходно су потребни писцу, али само као услов. У ствари, и свет и живот стварају се у добрим тренуцима, кад човек остане сам, миран и непримећен, са својом хартијом и својим даром да види и чује, затворен и нем, да одређује и распоређује, немоћан и сам, да дарује и блешти, сиромах и скроман.

*

Задовољства која писци могу да имају од својих дела много су ређа него што читаоци мисле, а уколико постоје, она су сасвим друге природе. Читаоци, постављени aнтиподнo од ствараоца, варају се потпуно. То је као кад би неко мислио да сунце може да ужива у лепоти сопственог заласка.

Од ретких уживања која човек има од сопственог дела то је налажење аналогија код других писаца, случајни сусрети сличних замисли и истоветних решења. Читалац то уживање не може да има, прво: јер он стоји друкчије према свим тим решењима; друго: јер он одмах помишља на позајмицу: ко је од кога узео. Само писац зна да не може бити речи о плагијату, него о дубоким и неслућеним везама и сродностима.

У мојој прози Мара милосница има једно место где Велипаша, седећи у седници меџлиса, уместо да слуша препирке и приговоре босанских бегова, гледа замишљен кроз прозор летње облаке и ослушкује . . .

Данас сам, читајући Сент–Бева, нашао овај стих

„Laissez–moi . . . écouter та blessure.“

*

Мислим да нема писца у коме се никад није јавила мисао: како ћу изгледати y очима читаоца после сто година? Она се јављала и y мени, али никад се то питање није односило на суштину, него увек на спољашњи облик, језик, стил, правопис. Јер, што се тиче онога што сам писао, ја сам без страха и бриге; y томе има грешних и неумесних ствари, али нема погрешних и неискрених. Али, кад су y питању те спољашње ствари, и код мене су се понекад јављале сумње и бојазни. (Кажем: понекад, јер кад би се то дешавало често, човек не би могао саставити ни две пуне реченице). У тренутку док стављам на хартију једну реч или неки обрт, ја их одједном угледам, штампане у неком књижевном часопису, али под знаковима навода, како иронично потомство данас штампа поједине речи и ставове из Милована Видаковића или Симе Милутиновића. И видим над тим мојим речима нагнуто лице читаоца из 2038. године, са подсмешљивим, али незлобним изразом. Тада бих хтео брзо да збришем или повучем оно што сам писао, али видећи да то није могућно, нагињем се и ја и смејем се заједно са тим будућим читаоцем, тихо и безазлено, смејем се своме тексту, али у исто време и ономе што је писано сто година пре њега и што ће бити писано сто година после њега, смејем се сваком писму и свакој написаној речи и изразу, и сваком читаоцу, и сваком суду и, најпосле, сваком смеху и осмејку и држећи руку братски на рамену тог будућег читаоца примам пролазност облика као део људске борбе и судбине.

 (4. XI 1938)

*

Пишите брже или спорије, живље или опрезније, како вас мисао води и осећање носи, и не заустављајте се без потребе и не кидајте магију надахнутог тренутка који се можда никад неће вратити. Пишите без бедног обзира и лажног стида, са једноставном искреношћу саме природе. Пишите и знајте да вам је из океана времена дарован један трен, и y њему мисао, слика или реч која се таква више никад ни вама ни икоме другом неће јавити. Пишите слободно и несвесно, као што дишете. Али...

Али, кад прође тај тренутак, који је чист, драгоцен, муњевит и необјашњив као тренутак оплођавања, и кад се нађете пред својим рукописом, који је сада добио своје место у овом нашем свету у коме, поред свих немира и беспоредака, владају ипак ред и одговорности, тада му приђите без слепе родитељске љубави, хладно и неумољиво строго, не жалећи ни њега ни себе, не штедећи снаге ни времена. Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену „носивост“, јер од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју сте ви за њега и све људе успели да прикажете. Испитајте своју реченицу очима и ухом, исперите њоме уста по неколико пута као што ради винар са вином које хоће да купи. Изговорите је нечујно, полугласно и гласно, и пет и десет пута (немојте бројати!), у разним расположењима и у разно доба дана. Мислите о њој пре спавања и ноћу кад се пробудите и расаните. (Шта има боље и паметније на што би човек могао употребити своју несаницу?) Упитајте се да ли би људи вашег језика у једном одређеном тренутку свога живота заиста изговорили вашу реченицу и признали је као своју. Изговорите је и у њихово име и испитајте да ли је верна и тачна, да ли јој штогод недостаје или је претрпана. И кад нађете да је све како треба и утврдите да сте задовољни својим послом, немојте стати; тек тада немојте, јер нема у пишчевом раду ништа опасније и несигурније од тога задовољства самим собом. Оно је рђав саветник и подмукао путовођа, који је многога одвео на погрешну страну. Не заборавите ни за тренутак да ваше дело треба читаоца да подигне и задовољи, а да сте ви писац, и да тек у читаочевом задовољству имате право да тражите своје, или још боље и тачније: да о вашем задовољству овде уопште није реч. Имајте на уму да сте ви весник истине, тј. стварности. По вама велика људска стварност шаље своје поруке. Она вас је издвојила од осталих људи утолико (и само утолико!) што вам је поверила важно послање да људима вашега језика изнесете пред очи слику и смисао одређене стварности коју они иначе не би можда никад могли у целости да сагледају ни потпуно да схвате.

*

Кад један писац у току причања напусти тон приповедача, занемари радњу и почне да објашњава свога јунака апстрактним речима и да речима тумачи и слика његове погледе и намере који се из његових поступака не виде, то је крај уметничког стварања и напора за писца и крај уметничког уживања за читаоца. – То је исто као кад бисмо посматрали неки портрет у природној величини, заузевши најбољи положај и довољно одстојање, и кад би, и пре него што смо сабрали утиске и могли да донесемо свој суд, посматрани лик одједном оживео, напустио став који му је дао сликар, изишао из свог оквира, пришао нам, узео нас под руку и почео да са нама расправља о бојама, линијама и целокупни техници и садржини уметничког дела које смо до тог тренутка y њему посматрали и које сада, наравно, више не видимо.

Другим речима, то је неприроцно и само у себи противречно.

И. Андрић, „Белешке за писца“, Историја и легенда, Удружени издавачи, 1981.

Приредила: Марија Јефтимијевић Михајловић