Категорије

субота, 19. август 2017.

ЖАНА ДЕ ВИЈЕТИНГХОФ, ***


      О, Боже, желела бих да свако јутро када Те погледам могу да ти понудим своје празне руке.
Ја бих, пре него што се напрегнем, била ништа више него посуда за талас бескрајности и путовати путевима случајно, терана даље само дахом унутрашњих гласова.
Ја бих заборавила моју мудрост и моје расуђивање, тражила ништа више, престала са свим жељама, и прихватила са осмехом руже које је Твоја рука дала да падну у моје крило.
Мирис ствари које нисмо набавили, Сласт незаслужене среће, Лепота истина које наша мисао није створила... 

Нема коментара:

Постави коментар