Категорије

понедељак, 16. јул 2018.

ДЕСАНКА МАКСИМОБИЋ, Обећала си да ћеш бити вечна...



Обећала си једном у детињству
да ћеш бити вечна,
откле год се враћали да ћемо те затећи,
као сенку испод кућне стрехе,
као кућни праг.
Није било ниједне наше пловидбе
да је ниси, као рибарске жене,
преседела на пучини гледајући;
није било буре ни бродолома
да нисмо после њих
поред неба угледали и твоје лице.
Где год бисмо се пробудили,
била си у прозору, ти и сунце;
била си нам увек на дохвату руке
као вода,
увек као ваздух
присутна и неопходна.


Обећала си нам да ћес бити вечна,
као све што нас на свету дочекује
и остаје после нас.
И када си умирала,
чинило се да се осећас кривом
што нас напушташ.

недеља, 8. јул 2018.

МИХАИЛ ЕПШТЕЈН, Љубав не само што покреће Сунце и небеска светлила, већ их ствара




...„Бог је љубавуказује на љубав као на разлог стварања света, на друкчијост вољеног као претпоставку одвајања света од Бога, и на љубав Бога и света, као на могућност његовог обнављања у Богу.
Можда ће лирика прокрчити пут и физици до разумевања разлога Велике експлозије, која је пре четрнаест милијарди година створила наш универзум. Физика се постепено приближава описивању Васионе у првим секундама после Велике експлозије, али у принципу, никада неће бити у стању да завири у оно што јој je претходило, јер само то пре лишено је смисла изван категорије времена, а време je такође настало тек с Великом експлозијом. Али, оно до чега умом не досежу физичари, до тога срцем може досегнути свако ко воли, ко осећа потребу за љубављу. Велика експлозија јесте зов и могуност Велике љубави, која прелази у рађање Васионе; то је Бог–Љубав, која стиче своје Вољено изван Себе. Како Бог може бити љубав изван односа према Другом, односно према универзуму? У Великој експлозији Творац излази из самобића, да би могао не само бити него и волети. Та интуитивна истина о рађању света изражена је у роману Венерина длака Михаила Шишкина: У почетку беше љубав. Један концентрат љубави. Тачније, то чак још није љубав него потреба за за њом, зато што се није имао ко волети. Бог је било оно што је пусто и хладно. И ето, та љубав је захтевала излаз, објекат, желела је топлину, да се приљуби уз неког драгог, да оњуши пријатан дечји потиљак, свој, плот од плоти – и ето, Бог је створио себи дете, како би га волео...“
Љубав не само што покреће Сунце и небеска светлила, већ их ствара. И у каквим размерама и дивоти! Само у нашој галаксији постоји сто милијарди звезда, а само у познатом делу Васионе – педесет хиљада милијарди галаксија. Такве су размере љубави, чија честица продире и у човеково срце, па у њему такође изазива Велику експлозију, која ствара Васиону живота, осећања и разума.
Тако лирско искуство омогућава да се објасни научна чињеница, што потврђује Борис Пастернак у Дефиницији стваралаштва:

Универзум – страсти су Пражњења,
Човековим срцем акумулираних.

Најпре Божјим, затим човековим срцем...


М. Епштејн, Философија љубави: љубав у пет димензија, превела с руског Радмила Мечанин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2012, 15–16.  

субота, 7. јул 2018.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, Скица за мој поглед на свет



 Ако би требало да y што краћем облику предочим оно што ми изгледа битно за моју духовну физиономију, рекао бих за себе да сам био и остао меланхолични интелектуалац са филозофским претензијама.
И додао бих додатак, како ја мислим, пресудан – да се од других таквих интелектуалаца разликујем по томе што сам већ одавно свестан да је та главна црта мог душевног склопа оставила свој дубоки траг и на мојој теоријској оптици.
Траг, могло би се рећи, двојак.
С једне стране, склоност ка меланхолији одредила је главни смер мојих теоријских интересовања и учинила их у некој мери једностраним, а истовремено с тим у извесном смислу и деформисала мој угао гледања.
С друге стране, меланхолични душевни склоп олакшао ми је увид у неке истине које би иначе или држао далеко од себе или до њих, лако је могуће, никад не би ни дошао.  
За оно што овде имам на уму корисно ми је послужио Тојнбијев појам изазова. Цивилизације су по мишљењу овог филозофа настајале као нека врста одговора на питања што су им различити историјски чиниоци постављали, при чему су само они изазови који нису били ни превише јаки не превише слаби повлачили за собом плодотворне одговоре.  
Изгледало ми је да се овај појам може искористити и за то да се уз његову помоћ боље протумачи механизам спо– знаје човековог света.  
У мом случају меланхолија је била онај изазов на који сам у својим књигама на различите начине одговарао.
Спочетка, био је тај изазов прилично јак. Самим тим и његов трат у мојим списима био је дубљи и видљивији. Meђутим, како је време више протицало, тако је и мој меланхолија слабила, па је пре свега захваљујући томе настао онај подстицај средње јачине, како би то рекао Тојнби, у чијем знаку сам довршио и како се мени чини на бољи и истанчанији начин уобличио сопствену теоријску грађевину.
Теоријско становиште које се у мени с временом yoбличило назвао сам диференцијалном филозофијом и мање или више га артикулисао у низу различитих дисциплина. Оно што спознајемо и колико спознајемо увек је и свагда диференцирано, али никад на исти начин и у истој мери, како сам то у једном мом спису већ истакао.
А појам диференцираности не подразумева само постојање извесних разлика, него и постојање различитих степена конфликтних и уопште рушилачких односа, трајно и неопозиво присутних у структури света таквог какав он јесте.
Из овог најопштијег, онтолошког увида проистичу и неке далекосежне последице по филозофију историје, социологију, психологију и политичку филозофију. Ако су конфликтне релације неизбежно, иманентно обележје човековог света, онда се у равни историје не може никад и нигде реализовати царство божје на земљи, не само у свом тоталитарном, нацистичком, или комунистичком облику, него ни у неком либералном вилу, ма шта о томе мислио Френсис Фукујама.
Међутим, управо са једног доследно изведеног диференцираног становишта не могу се сви политички системи трпати у исти кош, па се тако не може стављати знак једнакости између либерално уређених држава у којима су конфликтни односи сведени на неку подношљиву меру и оних тоталитарних у којима односи таквог типа имају свој најрадикалнији облик.
Диференцирано се мора решавати и проблем односа психолошких и социјалних чинилаца. Психологија увек има своју меру независности и не може се сводити на оно што је Маркс звао друштвеном основицом, или на оно што Попер зове ситуационом логиком.
У тековине оне дисциплине коју знамо под именом генетике понашања спада пре свега сазнање да y људима поатoje биолошке диспозиције за настанак одређених менталних структура. А те менталне структуре веома су разнолике и онај што ово пише највећма је склон да их разврстава с обзиром на степен и врсту конструктивног или деструктивног деловања њихових носилаца. Изразито конструктивне и изразито деструктивне личности чине две екстремне и малобројне врсте животних стилова припадника људског рода и између те две поларне тачке налази се велики број прелазних облика.
Нарочиту пажњу посветио је писац ових редова екстремно разорним особама, разврставајући их према степену њиховог малигнитета на ауторитарне, које су пре свега ношене властољубивом тежњом да друге људе потчине, и арогантно осветољубиве, чији је основни циљ да своје ближње озледе, па чак и физички униште.
Са становишта диференцијалне психологије и генетике понашања, ако се из њих извуку све потребне теоријске консеквенце, оно што се обично зове људска природа – свеједно у позитивном или негативном смислу те речи – представља пуку конструкцију која настаје помоћу хипергенерализације крајњих типова конструктивног или деструктивног душевног склопа.
Појам о коме је реч разложно се може користити само y вредносно неутралном, „техничком“ смислу те речи – утолико уколико се за човека рецимо каже да је биће које твори оруђа, или биће које говори.
Није, међутим, упутно ни тврдити да су људи створови који се одликују разумом.
Специфична разлика није исто што и битно обележје. Paзум је, додуше, оно што људе разликује од животиња, али то још увек не значи да се већина људских бића у пракси превасходно разумом руководи.
У неком вредносно позитивном или негативном смислу тог израза може се дакле говорити само о индивидуалним, личним, „природама“, мање или више конструктивним и мање или више деструктивним.
Из перспективе ове исте диференцијалне теоријске oптике и појам националног карактера, односно менталитета као и оно што Фром сматра друштвеним карактером у најбољу руку могу бити метафоре.
У првом случају реч је о једној врсти културног а y другом случају о једној врсти политичког обрасца. А обрасци се – културни и политички подједнако никад не могу изједначавати са психолошким типовима. Ни културне ни политичке норме нису биолошки поткрепљене – прве су поткрепљене традицијом, друге друштвеним институцијама. Зато се иза поменутих образаца увек скрива мноштво разлигштих психолошких типова, чиме се разноликост психичке стварности по принципу хипергенерализације своди на само један једини душевни склоп и практично пренебрегава разнолики, разнобојни и сложени свет личних разлика.
Без једне диференциране теоријске оптике није могуће како ваља решавати ни класични проблем слободе воље, схваћене као могућност слободе избора. Кад кажемо да сваки човек може да бира између две могућности које му у неком будућем времену стоје на располагању, замишљамо уместо реално постојећих, међусобно често веома различитих особа, неку непостојећу, апстрактну особу, лишену било каквих конкретних психолошких обележја. Бира, међутим, увек нека одређена личност, са одређеним душевним склопом и тај психолошки чинилац већ унапред опредељује оног што бира за једну од оне две могућности о којима је реч.
На неодрживост индетерминистичког гледишта указује и сам чин наводног избора као таквог. Идеја слободног избора подразумева да је подједнако могуће и оно што се догодило и оно што се није догодило, а тако не може бити.
Детерминистичко гледиште о коме је реч поткрепљују и експериментални налази парапсихологије. У првом реду огледи са означеним седиштима што их је изводио професор Тенев са парапсихолошког института у Утрехту и још спектакуларнији огледи Хелмута Шмита који је показао да су нарочито обдарени субјекти кадри да предсказују чак и процес распадања једног изотопа званог стронцијум деведесет.
Међутим, овако заступати ствар психологије још увек не значи заменити социолошки империјализам оним психолошки и културни и политички обрасци имају неку своју самосталност и као такви утичу на психолошку раван човековог света, премда на врло различите начине.
А колики ће и какав ће овај утицај бити зависи како од природе датог друштвеног поретка, тако н од природе душевног склопа појединаца. Асоцирајући на једно духовито Олпортово поређење, могло би се рећи да исти политички и културни образац код неких особа остаје на површини коже, а код неких продире до сржи костију.
За ово друго, увек је међутим потребан погодан психолошки терен. Тако, на пример, особе ауторитарног или арогантно осветољубивог душевног склопа дубоко интериоризују тоталитарне политичке обрасце, остајући им трајно привржене, и опирући се демократским политичким нормама чак и онда када су оне владајуће.
У већини случајева политички обрасци остају ипак ближи површини коже, да се послужимо опет оним истим Олпортовим поређењем.
Управо зато демократија не може бити зајемчена неком тзв. људском природом, већ пре свега одговарајућим друштвеним установама. Зато Попер и каже реч које сам се не једном присећао – да нам нису толико потребни добри људи, колико су нам потребне добре институције. А такве добре, односно демократске институције, плод су стицаја историјских околности, равнотеже друштвенополитичких снага, која се успоставља и потом одржава, а не неки дар природе или дар с неба.
Многе странице мојих списа посвећене су покушају заснивања једне нове дисциплине за коју сам сковао назив психологија знања. Предмет те дисциплине чине односи између духовних творевина и психичких чинилаца, при чему су ме превасходно занимале теоријске оптике филозофа, социoлога и психолога, као и уметничка дела у прози, романи у првом реду.
И проблеме што их подразумева психологија знања настојао сам да решавам на диференциран начин. И они који мисле да су духовне творевине нешто као causa sui попут Спинозиног бога, и они који мисле да се оне могу сводити без остатка на неке извантеоријске чиниоце, психолошке у овом случају, једнако греше против начела диференцијације. Постоји читава лепеза различитих односа зависности између теоријске и уметничке стварности с једне стране и психо лошке равни с друге стране.
Односи слабије зависности настају онда кад неки психички чинилац одређује смер, односно правац нечије теоријске или уметничке делатности.
Следећи, јачи облик зависности тесно je спрегнут са овим првим. Свака усмереност у једном правцу претпоставља неки угао гледања или, тачније речено, неки угао деформације. Извесна једностраност неизбежно је својство сваке теоријске оптике и поруке сваког прозног дела.  
Једностраност која не потиче услед сазнајних ограничења људског рода уопште, већ услед дејства различитих психолошких чинилаца усидрених у душевном склопу свих стваралаца без разлике.  
Најјачи, пак, облик зависности духовних творевина од извантеоријских чинилаца јавља се онда кад неки психички фактор нарушава, односно ремети, њихову унутрашњу логику.  
То, пак, нарушавање или ремећење испољава се у теоријским структурама y виду противречности, као и у виду такозваних, хипергенерализација, а у уметничким делима у прози у облику видљивих и драстичних огрешења о логику мотивације, која се не могу објаснити одсуством уметничког дара самих писаца.  
Ваља рећи и то да психологија знања не искључује, већ, напротив, претпоставља иманентну анализу, али и то је оно што је битно – не остаје затворена у оквире те и такве анализе. Управо иманентно тумачење филозофских и књижевних творевина омогућује нам да откријемо оно што смо овде назвали углом деформације, као и оне мањкавости y унутрашњој логици тих истих творевина које се испољавају у виду противречности и хипергенерализација, или у виду огрешења о мотивацијску логику уметничких дела.
Следећа фаза иманентне анализе састоји се у изналажењy заједничког именитеља свих претходно откривених неуралгичних тачака духовних остварења о којима је реч. Тај заједнички именитељ увек указује на неки извандуховни, психолошки фактор, што нам онда омогућује да искорачимо изван круга иманентне анализе и да у душевном склопу самих стваралаца идентификујемо онај најдубљи извор из кога и потиче реметилачко деловање поменутог фактора.
(...)
Онај који ово пише настојао је – и како се њему чини најзад и успео у томе – да диференцирано сагледа и проблем смисла човековог постојања под сунцем, онда кад је меланхолични изазов његових ранијих година почео губити на снази. Меланхолични и осетљиви људи, суочени са чињеницама смртности и пролазности уопште, сопствене, пре свега, склони су да свој трагични доживљај те чињенице промовишу у неко универзално својство људског рода.
Није, међутим трагично само по себи то што лагано нестајемо или одједном умиремо.
Трагичан може бити само наш доживљај крхкости човековог постојања.
А тај доживљај пресудно зависи од нашег душевног склопа.
Међутим, како се људи у свему па и у томе разликују тако и оно што трагичним називамо није у основи ништа друго до само илузија једног меланхолика.
Илузија коју је и писац ових редова дуго имао.
И уједно једина која му је још преостала.

2000.

Н. Милошевић, „Скица за мој поглед на свет“ (одломак), Филозофија диференције, Изабрана дела Николе Милошевића, I, приредио Мило Ломпар, Службени лист СЦГ, 2003, стр. 263–272.

четвртак, 5. јул 2018.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Вече нa океану




 По старој пословици, море учини да заволимо што смо мрзели, и омрзнемо што смо волели. Ja сам био остављен то вече сам на Океану, и било ми je стављено у задатак да учим Океанову кћер смислу стварања.
Te вечери њен отац, Велики Океан, отишао je био у револуцију, да je осети и испита.
Била je мирна ноћ, која je умирала на таласима, и опет васкрсавала, и опет нестајала и понова живела.
— Je ли ти икад пало на памет — питао сам ja Океанову ћерку, колико звезда сија у ноћи. Понеку ноћ има их мање. Где се оне губе?
— Te звезде пију валови, који су жељни нечега одређенога и најзад плавога. Ja сам толико пута молила таласе да поштеде звезде. Мени се чини да je и Ноћ — Океан, и да би Океан требао да има милости према Океану.
Нашто та уништења и та заробљавања? Ha крају крајева све се мора вратити.
Таласи који носе звезде дају звездама покрет и бол — звездама које су непомичне и не разумеју свеопшту променљивост. Да није мора, звезде би светлиле, a после светљења нестале. Море даје звездама занос љуљања, полет ка нечем што само себи иде у сусрет, и као вечитост, вечиту неодређеност светљења у светљењу.
— Ja више волим, рекох, само звездано небо. Ja бих хтео да je под звезданим небом опет неко средишно звездано небо. Ja не могу да издржим када се светлост прелива, место да остане где je; када бежи да би се опет вратила. Ja полудим кад видим како се једне звезде на водама ређају изнад других звезда, друге изнад трећих и хује у једноме ритму који мора да буде освајање. Ja бих хтео да стихија ништа не осваја, пa ни себе саму, да живи, да сија, да се гаси и да умире, и да остаје дух сам у ноћи, сам у дану, сам у бивању, сам у себи. Овако, дух иде у звездама, са нечим, са самим собом. Али са прекренутим и објашњеним, у његовоме путовању пo таласима одговарају дубине новим силаском у нешто мудрије, новом и модријом симфонијом падања у нешто судбоносније дубоко. Ja бих хтео да се сва васељена оствари — у нешто бескрајно разумљиво: у ноћ, у светлост, у таласе, или у мрак или у сунце и у боје. Овако, таласи само носе мрак a нису мрак као што и нису ма шта. Мрак се диже изнад таласа, или сунце побеђује дубине, и дубине односе звезде и валови враћају траке светлости и замршавају сводове бескрајне нечим блиским њиховој удаљености, блиским свакој удаљености.
— Кад би звезде биле само оно што су, и кад би се налазиле само где су, нико никога не би волео, jep би се свуд осећало проклетство, можда, простора. Океан je победио простор, ритмичним узлетима зачарао.
— Ha земљи je живео Бах, који je схватао небеса као сад ja — рекох ja Океановој ћерци.
Знаш ли како je схватао: Између сваке две светле тачке постоји одстојање. To одстојање везује једна линија која je: мисао те две тачке. Између линија постоје друга, све замршенија, али све болније изражљива одстојања. Сва се тако одстојања удружују, линије везују, фигуре продиру — a ипак све je пуно односа, све je обухваћено неким смислом, израженога или идућега у израз, или морајућег продрети у израз.
Бах je створио океан звукова, и страшан, али не од љубавнога спајања, већ страшан општом измереношћу, сазнањем свачије удубљености и узвишења и испупчења и угнућа; океан страшан услед своје самерљивости једнога помоћу другога.
To je наш човечански, математички, бројни, звучни, бојама окићени, сазидан од линија и сплетова, луди и мудри Океан.
Океан твој, Океан са кога ти знаш да идеш у сусрет зорама и сумрацима не крчећи себи никада пут ни кроза шта — тај Океан у стању je сам себе да заборави, сам себе да изгуби и опет нађе, сам себе да не тражи и не сети се да се оствари.
To није наш, људски Океан... Можеш ли ти да разумеш наш Океан? У њему je, у нашем, стално однос, a кад се однос привремено утопи у нечем неиздржљиво и неодољиво дубљем, то je још увек и још ипак само бол, само осећање после пропасти, језа после губљења и мрак понирања и светлост неналажења, умирена светлост, и нешто једнолико a туђе. Ипак je нада: можда ћемо се наћи. Ипак je нада: можда има путева да се сусретнемо ... Твој Океан односи све везе, све споне, сва мудра уплетања, све тихе шуморе, који не улазе у бесне захукталости јер су у њему једно исто.
И наша историја! Бах, то je ваљда средњи век, који je тражио Океан, али није умео да се уокеани, јер je био пијан односима, размерима, везама, које ипак на крају крајева ништа никад не стварају, већ само створено — везују.
Наш средњи век са кулама, стрелама цркава, уговорима сталежа, правилима савеза, заветима одбрана, изјавама Богу на пергаменту, опоменама на сликама и камену, еснафским тражењем апсолута да би и апсолут најзад постао одређен... Све то: само ипак бескрајни грч милиона облика за милионима облика, пут милиона облика.
Наша историја са формулама, егзорцизмима, заклетвама, проклетствима, прокоцкавањем душе, са хијерархијом анђела, са дантеовским безданима, који се ипак мере, и мере помоћу других бездана...
У Твоме Океану — све исто губи се у истоме, и што случајно није још исто, покаже се и траје само дотле док je у стању да не подлегне свеопштем преламању линијскога, промени уобличенога, губљењу себе и налажењу другога.
E тo, шта je код Тебе болно, ужасно, нечовечанско. Ми, људи, још можемо и да се помиримо с тиме да изгубимо себе, с тиме да нестанемо у нечем вечитијем, да погинемо због нечег случајно, али херојски интензивног. Но, ми не можемо ово: да се изгубимо само зато да бисмо се опет нашли. Не можемо тако да умремо да све друго, и сваког другог признамо за свога наследника. Kao што верујемо у смисао нашега живота, тако хоћемо целом дужином мртве наше историје у ропцу да смо фанатици неумрлости наше смрти. Ми хоћемо да продужимо у бескрај, свих фаза, свих периода, и само наше умирање. Ми хоћемо да наша смрт има свој смисао, да je она сама пo себи трагична услед некога њој ствојственог садржаја, ми хоћемо да онај моменат који није чак ни моменат прелаза — буде свечан склад најнепосреднијих екстаза. Тачка пресека, та случајна тачка пресека могућности или немогућих праваца, има да буде сама пo себи нешто дубоко битно.
Ми вечито оживљујемо-доживљујемо нашу смрт, као песник смрт Роландову и Милошеву. Ми бескрајно продужујемо нашу и свачију и сваког света агонију, да бисмо неког убедили у значај агоније као такве, можда и у неправду која се чини живоме када му се одузима живот.
Твој Океан нечовечан je према смрти. Он je не признаје. Он je не продужује. Он прелази преко ње као и преко свега. Све je њему мост, без краja. Eтo, ту je основна разлика нашега стварања. Треба то разумети, да би се разумео човек.
— Ja схватам, рече Океанова кћи. Али Океан није милијарда тачака која се са другом милијардом тачака, болова и радости сусреће или размимоилази. Ja знам, — то je твој Бах. Ипак, ту je број, a не нестанак броја у нечем што језиво осећа излишност бројања.
— Али je мени Маларме причао о Бодлеру. Није увек, и није сваки човеков Океан тачкаста пучина коja добија или губи свест, све сваки појединачно, све тачка no тачку. A кад je у најмузичнијој својој визији, онда се освешћује ритмичним шарама, вулканичним изненадним смелостима, и опет, опет у некој општијој непроменљивости, неуздрхталости, непримљивости осталих и осталога.
Мени je причао Маларме да je Бодлер схватио један други, исто тако непосредни Океан: Камени Океан, живот — камен, живот — некретање. Taj Океан опет je један, и само зато један да би нека, једна душа, могла у њему живети. Ако би Бодлеров свет имао у себи два разна правца простирања, два разна бола и усхита каменитости, каменитошћу — онда би носио и две душе. A једна je душа — Бодлерова, и у једној je васељени, у Бодлеровом камену.
Увек, на исти начин, Бодлер je каменит — и само његова душа у камену, каменом, може да дође до свести. Можда ту има још душа, али су оне урасле у камен и не могу из њега отуђити се.
Бодлер je следио, закаменио, умразио, заокеанио каменитошћу свет духова, и оставио у њему само блудећу своју душу, једину.
— И ту није, рекох ћерци Океана, нашла нашa историја океанскост којој je тежио наш 19. век. Ипак Бодлер — признаје и призива у Океану (пa макар и од самог некрета састављеном Океану) — један покрет. Он призива себе, ради давања смисла своме Свему. Haш 19. век хтео je да нас однесе океански, али да се увек, на свима таласима вију заставе 19. века. Kao у Сплину Бодлеровом, где je смисао сам Бодлер, тако и ту, на врху свега смисла, вије се црна застава, Бодлерова застава.
19. век хтео je да нас претвори у Океан, али да његова повесница не потоне, не раствори се чак ни у себи (јер je све имало бити Он — 19. век).
19. век није хтео да жртвује себе ни себи самом, као што je пророковао Шопенхауер и саветовао своје богове Вагнер.
— Када помислим, рече ћерка Океана, на оно што нисам разумела у грађи светова, у основи светова — можда, можда je Достојевски бар, Океан, Океан ближи, у непосредности, у јединству, у самоизгубљености.
— Знаш, рекох, како je стварао Достојевски: дух, који све пробруји, све доживи, на свима врховима пролебди, у свима дубинама процвили и нађе се тек у једном једином у нечем, у ма чем, али нађе се. Признајеш дакле њега за блискога себи?
— He, не признајем. To стварање није Океан. Значи: кад je био у дубинама; значи, када се спуштао у низине, он je још увек носио, не објављујући то никоме, оно основно, оно мутно, оно судбоносно, што je давао тек после — у случајном, давао у неочекиваном, у првом, у пролазном, у на путу нађеном. Још увек значи то — сакривање, недавање, неизношење, несветљење, неослобођавање, незаборављање, и још увек значи то: не бити један, бити милијарда и један. A одбацити милијарду и остати само један, горче je, скромније, огромније, пожртвованије, једноставније, океанскије ... Океан не може бити: он само и неко други. Чим нађе неке односе — Твој дух њима дода и себе — je ли? a Океан не проналази односе — шта ће му односи? Он je однос у односима, укопан у њима, укукан у њима, уекстазиран у њима, у оно што су они.
— Ja Теби, рекох ћерци Океана, не могу објаснити смисао тог стварања. Ти си само стварање и Ти ке тражиш случаје, случајности смисла; Ти не схваташ да нешто мора имати смисла да би постало и нестало. Како да Ти објасним такав случајно постали смисао? Када се са површина модрих диме црвене зоре, a у дубини се отвара провалија да све зоре прими, зоре које се пењу у вис? . . . Je ли то нешто коначно? . . .
... У томе je протекло вече. Нисам објаснио ћерци Океана смисао наших случајних, историјских океана.
Стари Океан вратио се из револуције туробан, са бурама у срцу.
Ha земљи он није нашао сроднога себи. И у револуцији, он je — како причаше — видео само оно што не може да схвати Океан: пожаре којима je горела прошлост — и није се, авај! улазило у прошлост друкчије но преко пожара.
A хтео je стари Океан да и сама прошлост приђе будућности, двоструко тим приласком тад животворној . . . И причао ми je каква би имала бити та океанска револуција . . .
A ja — пo старој пословици, да се у близини мора омрзне што се досад волело — пошто сам увек волео море — омрзнух море — моју чежњу — и сањао сам о све извијенијим линијама простора, и о нечему што би било финије но музика, a блудеће, блудеће, све свесније, све страсније после сваког удаљења, куда га никад нико не може стићи . . . и да вечито и још иде и још вечито вечитије иде напред.
Kao да je вечност не у себи него у нечем још даљем!

С. Винавер, Чувари света, Српска књижевност у сто књига, књига 88, Нови Сад – Београд, 1971, стр. 43-49.

ФЕРНАНДО ПЕСОА, Кад бих умео да мислим! Кад бих умео да осећам!



Дошао сам данас, изненада, до једног апсурдног и тачног закључка. Наједном ми је синуло пред унутарњим очима да нисам нико. Нико, апсолутно нико. Кад је та муња блеснула, тамо где сам претпостављао да се простире град, пружала се пуста равница, а сабласна светлост која ме је показала мени самом, није обасјала небо изнад ње.
Ја сам предграђе неке вароши која не постоји, опширно тумачење једне књиге која никад није написана. Нисам нико, нико. Не умем да осећам, не умем да мислим, не умем да желим. Ја сам лик из романа који тек треба написати, лик који лебди, ваздушаст и распршен још пре свог постојања, између снова неког створења које није умело да ме осмисли.
Стално размишљам и стално осећам, али моје размишљање не садржи мисли и моје осећање не садржи емоције. Суновраћујем се са тавана постављеног негде у висини, кроз бескрајни простор, без циља, у слободном паду,многоструком и празном. Моја је душа један црни коловрат што се вртоглаво врти око празнине, гибање неког бескрајног океана који се таласа око једне рупе у ништавилу, а на водама, које су више ковитлање него вода, плутају све слике које сам видео и чуо на свету – промичу куће, лица, књиге, кутије, одломци музике и неповезани слогови, у једном језивом ковитлацу, без дна.
А ја, онај истински ја, ја сам средиште свега тога, једно средиште које постоји једино по законима геометрије понора – ја сам ништа око којег се тај вртлог ковитла само зато да би се ковитлао, само зато што сваки круг мора да има средиште. Ја, онај истински ја, ја сам бунар без зидова, али с мемлом зидова, центар свега око чега ничега нема.
Моја мајка је рано умрла, и нисам стигао да је упознам...

Ф. Песоа, из Књиге неспокоја, изабрала и превела с португалског Јасмина Нешковић

ФЕРНАНДО ПЕСОА, Мудар је онај ко монотоно живи, јер у таквом животу и најситнији догађај има драж чаролије



Само једна ствар ме чуди више од глупости с којом већина људи живи свој живот: интелигенција која се крије у тој глупости.
Једноличност обичних живота је, наизглед, застрашујућа. Ручам у овој простој кафани и гледам тамо, иза пулта, фигуру кувара и овде, поред мене, келнера, већ остарелог, који ме служи као што, колико ми је познато, већ тридесет година служи у овој истој кући. Какви су животи тих људи? Већ четрдесет година она сенка од човека проводи готово читав дан у кухињи; ретко узме понеки дан одмора; спава релативно мало; одлази с времена на време у свој завичај, одакле се враћа без колебања и без жаљења; одлаже на страну полагано новац који лагано пристиже, без намере да га троши; разболео би се кад би морао заувек да напусти своју кухињу и да се повуче на земљу коју је купио у својој родној Галицији; већ четрдесет година живи у Лисабону, а никад се није прошетао чак ни до Ротунде, нити је био у позоришти, ако не рачунамо онај један једини пут кад је гледао представу у Колосеуму – кловнове у унутрашњим рушевинама његовог властитог живота. Оженио се, не знам ни како ни зашто, има четири сина и једну кћер, а осмех који му заигра на лицу кад се нагне преко пулта према столу за којим седим, изражава једну огромну, свечану и самозадовољну срећу. Али он је не глуми, нити има разлога да је глуми. Ако је осећа, то је зато што је заиста срећан.
А стари келнер који ме служи и који управо спушта испред мене сигурно већ милиониту кафу једног живота проведеног у спуштању шољица за кафу на столове? Води исти живот као и кувар – с разликом од четири или пет метара, колико износи растојање између кухиње и сале за ручавање. Што се осталог тиче, има само двоје деце, одлази чешће у своју Галицију, боље познаје Лисабон од оног другог, а познаје и Порто, где је живео четири године, и подједнако је срећан.
Посматрам с ужасом панораму тих живота и откривам, у часу кад ме обузима језа, револт и сажаљење према њима, да никакву језу, револт нити сажаљење не осећају управо они који би највише имали права да их осећају, односно њих двојица који таквим животима живе. То је суштинска грешка књижевне имагинације: претпоставка да су други исто што и ми и да морају да осећају као ми. Али, срећом по човечанство, сваки човек је онај који јесте, а само је генију дато да буде још понешто.
Уосталом, све што је дато одговара ономе чему је дато. Мала улична свађа због које кувар истрчава на врата забавља га више него што мене може да забави промишљање најоригиналније идеје, читање најбоље књиге, најслађи од свих залудних снова. А ако је живот по својој суштини једноличан, чињеница је да тај кувар избегава једноличност живота успешније него ја. И неупоредиво лакше од мене. Истина није ни на његовој ни на мојој страни, јер она није ни на чијој страни, али је зато срећа заиста на његовој.
Мудар је онај ко монотоно живи, јер у таквом животу и најситнији догађај има драж чаролије. За ловца на лавове, после трећег лава, лов губи чар пустоловине. За мог монотоног кувара свака улична туча поприма размере једне скромне апокалипсе. За некога ко никад није напуштао Лисабон, вожња аутобусом до Бенфике представља путовање до руба бескраја, а ако једног дана оде и до Синтре, имаће утисак да је отпутовао на Марс. Путник који је обишао целу земаљску куглу, после пређених пет хиљада миља не осећа чар новине јер наилази само на нове ствари; на сваком кораку нешто ново, старост вечите новине, али апстракни појам новине остао је на дну мора, после другог сусрета с нечим новим.
Човек, ако је обдарен истинском мудрошћу, може уживати у призору читавог света седећи у својој наслоњачи, па чак и ако не уме да чита, па чак и ако ни са ким не разговара. Довољно је да употреби чула и душу која не зна за тугу.
Могу да замишљам да сам све, јер нисам ништа. Да сам нешто, не бих могао да замишљам. Помоћни књиговођа може да сања да је римски император; Краљ Енглеске то не може, јер је Краљ Енглеске лишен могућности да буде, у сновима, неки други краљ, осим оног који јесте. Његова стварност не допушта му да сања.

Ф. Песоа, из Књиге неспокоја, изабрала и превела с португалског Јасмина Нешковић

ФЕРНАНДО ПЕСОА, Успех се састоји у постизању успеха, а не у предусловима за његово постизање



Понекад, кад подигнем главу ошамућену од књига у које уписујем туђе реченице и одсуство властитог живота, осећам неку физичку мучнину која је можда последица мог погнутог положаја за столом, али која надилази цифре и моје разочарање. Живот ми се гади као какав бескорисни лек. И тада увиђам, у савршено јасним визијама, како би било лако одагнати ову досаду, само кад бих имао снаге да желим да је заиста одагнам.
Живимо по сили акције, односно по сили воље. Они међу нама који не умеју да желе (свеједно да ли су генији или просјаци), постају браћа по немоћи. Шта ми вреди да себе прогласим за генија, ако сам помоћни књиговођа? Кад је Сезарио Верде рекао свом лекару да није он господин Верде, трговински чиновник, већ Сезарио Верде песник, употребио је један од израза бесмислене охолости, који заударају на таштину. Он је, јадничак, одувек био само господин Верде, трговински чиновник. Песник се родио после његове смрти, јер се после његове смрти родило уважавање песника.
Делати – ето праве интелигенције. Бићу оно што желим да будем. Али треба да желим да будем оно што ћу бити. Успех се састоји у постизању успеха, а не у предусловима за његово постизање. Сваки пространији комад земљишта има услове за палату, али где је палата ако је не подигну на том земљишту?

Ф. Песоа, из Књиге неспокоја, изабрала и превела с португалског Јасмина Нешковић

ФЕРНАНДО ПЕСОА, Колико има нас у мени? Ко сам ја? И шта је тај размак између мене и мене?




Све ми измиче и ишчезава. Читав мој живот, моја сећања, моја машта и све што она обухвата, моја особност, све ми то измиче, испарава. Непрестано осећам да сам био други, да сам осећао као други, да сам размишљао као други. Оно што сад посматрам то је представа смештена у други декор. А оно што посматрам, то сам ја.
Наиђем понекад, у уобичајеном нереду мојих књижевних фијока, на хартије написане пре десетак, петнаест, можда и више година. И многе од њих ми звуче као да их је написао неки туђинац; не препознајем себе у њима. Неко их је написао, а тај неко сам био ја. Ја сам их доживео, али као у неком другом животу из којег сам се сад пробудио као из туђег сна.
И често проналазаим странице које сам написао као сасвим млад – записе које сам забележио са седамнаест или са двадесет година. Неке од њих имају једну изражајну моћ за коју се не сећам да сам је имао у оно време. Поједине реченице, поједини пасуси, настали кад сам тек напустио доба дечаштва, изгледају ми као дело овога који сам данас ја, после многих година и ствари које су ме образовале. Препознајем у њима да сам исти као што сам био тада. И мада осећам да сам данас далеко узнапредовао у односу на оно што сам био, питам се у чему је напредак, ако сам тада био исти који сам данас?
Постоји у томе нека тајна која ме понижава и тишти.
Блудим мислима и убеђен сам да сам ово што пишем већ написао. Сећам се. И питам онога у мени што претпоставља да постоји да ли можда постоји у платонизму доживљаја неко друго сећање на један претходни живот који би заправо био само сећање на овај...
Боже мој, Боже мој, кога то гледам? Колико има нас у мени? Ко сам ја? И шта је тај размак између мене и мене?

Ф. Песоа, из Књиге неспокоја, изабрала и превела с португалског Јасмина Нешковић