ИВАН В. ЛАЛИЋ, О размерама

Огроман је напор потребан:

Хиљаде горосеча да тврде кедрове секу

И смреке, хиљаде каменара белих трепавица

Да распоре планину, извуку тесанике

Из хладног хаоса, зидови да израсту

У геометрију, довољно пространу

Да прими један ветар,

и бронза да се лије

У стубове, у оглавља са љиљанима

Од четири лакта, лавове и палме

И херувиме –

треба саградити храм,

осветлити га изнутра као реч,

Да остане један зид, непорецив,

Пред којим можеш да клекнеш

И плачеш праведно.

Шам-дуд у порти Пећке патријаршије

ЖАРКО ВИДОВИЋ, Разговори о сликарству

среда, 20. август 1952

·        Како гледати слику (или чак икону): критички или се препустити утисцима?

     – Спонтано, па ће став или утисак изазвати сама слика! Јер само утисци (а не теорија гледања или читања) непосредан су доживљај саме слике (која је у стању да реалност времена – гледаочев боравак у галерији – преобрази y илузију надвремена, боравак y насликаном пределу)!

·        Како онда схватити слику ако при томе не схватамо и себе, тј. своје утиске, своје искуство гледања слике?

–              – Никако!

·        Шта остаје скривено, и кад, и како се то скривено открива?

–  Тек y сећању на посматрање слике, јер тек накнадна мисао o сећању на гледање (кад код куће, после посете изложби, пишете тзв. критику, тј. изражавате и описујете свој утисак, свој одговор на посматрану слику)!  

·        Зашто слика није „peбyc” или „загонетка?

–         Није зато што нам је тај модел света или човека познат и технички (језиком сликарства) тачно описан! Сви елементи слике се тада разумевају и прихватају y сећању на посматрачко осећање.

·        Како то да из мноштва слика издвајамо једну, ону за нас „праву?

– Слика ипак делује (ако делује! ако имамо слух  расположење, тј. оживљено и преображено искуство о слици и сликаном моделу–призору!). Дакле, издвајамо тиме што је то изазвано осећањем, непосредно (без претходних објашњења) и лично, непредвидиво и непланирано, а не по неком „рецепту“ искуства, по некој теорији (о правцима, школама или епохи). То значи да ни слика, ни наш утисак–осећање нису примена или пример неке теорије, естетике (коју би наша слобода–одлука–намера могла да примени)... Теорија (и школа) јесте, дакле, могућа само као теорија о „језику“, писмености, занату – који је у сликарству само сликарски! – а не и тeopија о догађају сликарске уметности (која је доступна само гледаочевом осећању сликарском), а осећање остаје – једнако y гледаоца, као и y сликара – увек природно, лично и спонтано!

среда, 27. август 1952.

Слика (или, свеједно, икона) изражава сликарево (или иконопишчево) осећање, а растављање „слике“ (тј. стеченог утиска, искуства, сећања на осећање и доживљај слике), растављање на посебне елементе је мишљење о слици.  

При томе оно може да буде и анализа мајсторског заната сликара, а не анализа (тобожња „психоанализа“) осећања (које се изражава само поетски, уметнички, духовно).  

Све ово што говоримо о уметности противљење је метафизици или „психоанализи“, тј. све је то доказивање да метафизика (или чак психоанализа, или психијатрија) није способна да објашњава уметност, веру и морал.

Елементи сликарског заната (тј. сликарског језика y приказу света) су: сиже (тема, модел, предмет, свет), форма, цртеж, боја, композиција...

среда, 3. септембар 1952.

Сиже y класичном сликарству као „сликарски опис природе”? – Да! али шта је y том опису сликарско (или пак уметничко, књижевно, поетско y природи људског бића!), за разлику од искуственог, научног описа?

Тајна уметничке садржине, уметничке природе сижеа (модела) је y томе што сликара (а на свој начин и гледаоца-уживаоца) модел или предео подсећа – не на природу модела, него на свој сопствени доживљај, на сопствене људске догађаје, на присуство (као на васкрсење) значајне блиске личности са којом се гледалац иначе радо поистовећује,   

тако да је свака слика оживљавана гледаочевом (пре тог уметниковом–сликаревом) платонском идејом, истинском, а преображеном представом!

па је гледаочево осећање одговор на изазов идеје – коју видимо и доживљавамо y уметниковој слици (или y иконопишчевој икони)!

среда, 10. септембар 1952.

Цртеж и форма волумена су линијом и бојом – занатски елементи који тек преображајем искуства–опажаја (догађајем уметности!) постају сликарски, тј. постају илузија простора (три димензије) – на површини (две димензије)! Већ сама та илузија (дејство игpe, ludus, уигравање, illusio, уживљавање y игpy) јесте – осећање, јер – тек оно отвара и нераздвојно јединство и целину тројства, тајну „осећање–машта–илузија“.

Илузију (идеју) сликаног(!) простора (света, природе, реалности) само y осећању (не y искуству) видимо и гледамо као истину простора – објективну, показиву истину простора, убедљивошћу јачом од научне! Само y чуду осећања!

За осећање ми немамо слободу, јер оно није планско, не настаје нашом намером и одлуком, него је чудо, спонтана животна сила (која није мисаона, него) спонтани покретач маште која (y идеју–Лучу) преображава – не саму стварност, простор, облике, лица, него нашу (али истиниту, проверену!) слику, представу те стварности.

То је спонтаност (као илузија тј. привид, непредвидиви на– пет или удар) уметничког тројства „осећање-машта–илузија“?

Ипак, та илузија (тај привид волумена, простора, материје на површини слике) условљена је знањем језика (у сликарству језика сликарског!), тј. наученом перспективом (геометријском, линеарном и ваздушном) која није исто што илузија, илузорни преображај реалности који би настао осећањем, него реалност перспективе, као знања насталог мерењем. Загонетка уметности је, дакле, y осећању, а заната (језика) y знању!

Жарко Видовић, „Разговори о сликарству“ – Омладина, фељтон од дванаест написа (одломак), Библио-био-графија, Том I, Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018, стр. 118–121. 

ПОЛ ВАЛЕРИ, О архитектури

Улазна врата манастира Студеница 

Прича, мимика и игра у позоришту могу да изазову сузе захваљујући томе што репродукују тужне појаве из живота.

Али ако ти архитектура, која у твојим очима није повезана ни са чим људским (или хармонија у нечему другом, која је готово неподношљива у својој прецизности, попут дисонанце) измами сузе, та навала емоција које су спремне да потеку из непостижних дубина тебе самог – заиста је непроцењива јер ти показује да у себи гајиш осећања и према небитним стварима које су бескорисне за твоје постојање, твоју судбину, твоје интересе – за све интересе, околности, које те одређују као смртно биће.

АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ, Трагање за изгубљеном хармонијом

 1. 

Први задатак српског националног бића данас, по мом осећању, јесте да успостави и изгубљену хармонију између националног и цивилизацијског у себи. Питање изгубљене хармоније, коју је Србија у својој мучној историји и досезала и успостављала, данас је најургентније питање које она као европска држава мора решавати. То је истовремено питање односа националног и светског, питање односа српског национа према светском духу, према коме је Србија у свом златном добу имала хармоничан однос. Србија као затворена паланка, или Србија као једна отворена цивилизација – не сме данас да буде дилема ниједног разумног Србина.

Тежња за националним идентитетом и опредељење за политичку демократију нису били антагонизми кроз српску историју. Овај антагонизам је паклени изум наше најновије политичке историје, настао у орвеловској лабораторији. Теза по којој се истовремено не може бити и демократа и Србин, јер, наводно, чим једном „сване“ другом аутоматски „смркне“ (теза о два узајамна гробара која не могу истовремено бити и у истом свету постојати), прави је мајдан за језуитске манипулације. А то је најпакленији покушај да се српско стабло искриви и деформише. Србија је увек ратовала против светског зла, у свим ратовима Света са светским злом била је на правој страни, увек на страни Света и Светског поретка, а против варварских офанзива.

Кад год је кроз своју мучну историју успевала да изрони у светлост слободе, хтела је да се уклопи у светски правни и демократски поредак. А кад је, коначно, у двадесетом столећу, после вишевековног пакла, изронила у сунчану чистину, дочекао ју је нови апокалиптични јахач, помрачени комунистички батинаш, који ју је просто самлео и бацио поново у окове, одузевши јој и оно што је у тим мучним вековима сачувала. Зато је Србија мученица; свет ће морати и кад-тада да то упише црвеним словима у свој календар. Она је мученица и данас кад се управо са њеним светињама језуитски манипулише. Национално незасићена, жељна свога народа и својих матичних територија, тренутно најокупиранија и најзастрашенија земља на Балкану, и у Европи, она је погодна мета за манипулације, права изабраница језуита. Комунисти заиста имају најскупљег таоца, чија се вредност не може измерити, таоца пред којима застаје дах. Тај је талац: српски народ и његов национални интерес.

Ако хоћете демократију, знајте шта је на другом тасу ваге: тај талац пред којим застаје дах. То је најдубљи разлог, и у томе је садржана тајна, што се, и поред генералних промена у Источној Европи, Србија готово оглушила о нови демократски поредак.

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

3.

На крају, не знам која је сврха разговора у време кад се на европском тлу, на наше очи, формира једна нова фашистичка формација, која себе зове државом. Фолклор помраченог ума опет улази у свет на велика врата националног интереса. И тако улазимо у свет ентропије и апсурда! Као да национални интерес једног народа није ограничен националним интересом другог и других народа. А шта тек ако национални интерес једног народа угрожава и сам животни опстанак другог? Где је ту онда основни цивилизацијски интерес, на који се тако издашно позивамо?

Зла срећа српског народа да живи на раскомаданим територијама и у различитим поднебљима обавезује савремене ксенофобе на цивилизацијско размишљање. Јер цивилизацијски интерес, који је шири од националног, обавезује их да обуздају свој убилачки фолклор. Поготово, фолклор помраченог ума, букнуо на овом простору 1941. године, пред којим црвени историја.

Изгледа да је двадесети век обележен ритмом смењивања негативних енергија. Тоталитарни режими смењују се у концентричним круговима. Имали смо класни геноцид, у најцрњој бољшевичкој варијанти; нови геноцидни круг, на расној основи, у варијанти помраченог фирера, доврхуниле су својим злоделима усташе. Затим је Источно црно царство, у свом идеолошком лудилу, држало више од половине човечанства у концентрационом логору.  И сад на крају века, кад се свет нада да коначно почине од зла, Балкан се, овде и сада, готово у галопу претвара у лудницу.

Пред нама данас искрсава читав низ ургентних питања. Од питања како изаћи из пакленог окружења у који нас је увукао титоизам, до питања борбе за социјални и егзистенцијални опстанак. Али једно питање, уколико нам је стало до опстанка у савременој цивилизацији, чини се да је судбинско. За Србију ово питање гласи: како коначно успоставити политичку демократију, како већ једном архивирати бункер једне пропале идеологије, и тако уклонити последњу препреку за повратак у Европу, тамо где је Србији место и где је одувек била. А то је колико питање првог реда за Србију, толико и светски процес, који се нити може, нити сме зауставити.

На Филозофско-књижевној школи

у Крушевцу, 1994.

Алек Вукадиновић

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014.

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

П. П. ЊЕГОШ, Сан Вука Мандушића

 Ал 'је ђаво, али су мађије,

 али нешто теже од обоје?

 Кад је виђу да се смије млада,

 свијет ми се око главе врти.

 Па све могах с јадом прегорети,

 но ме ђаво једну вечер нагна,

 у колибу ноћих Милоњића.

 Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,

 ватра гори насред сјенокоса,

 а она ти однекуда дође;

 украј ватре сједе да се грије.

 Чује да свак спава у колибе.

 Тада она вијенац расплете,

 паде коса до ниже појаса;

 поче косу низ прса чешљати,

 а танкијем гласом нарицати,

 како славља са дубове гране.

 Тужи млада ђевера Андрију,

 мила сина Милоњића Бана,

 који му је ланих погинуо

 од Тураках у Дугу крваву.

 Па се снахи не дао острићи:

 жалије му снахин в'јенац било

 него главу свог сина Андрије.

 Тужи млада, за срце уједа,

 очи горе живје од пламена,

 чело јој је љепше од мјесеца, –

 и ја плачем ка мало дијете.

 Благо Андриј 'ђе је погинуо –

 дивне ли га очи оплакаше,

 дивна ли га уста ожалише...

ПАВЛЕ ФЛОРЕНСКИ, Сновиђење

 Према првим речима Летописа постања, Бог је „створио небо и земљу“ (Пост. 1,1), и ова подела свега створеног на два дела увек је сматрана за основну. Тако и у исповедању вере ми именујемо Бога „Творцем видљивог и невидљивог“, Творцем како видљивог тако, подједнако, и невидљивог. Али се ова два света — свет видљиви и свет невидљиви — међусобно додирују. А ипак је њихова узајамна разлика толико велика, да не може а да се не постави питање границе њихвог додира. Она их дели, али она их и спаја. Како онда треба схватити ту границу?

Овде ће, као и у другим питањима метафизике, као полазна тачка послужити, наравно, оно што већ знамо о себи самима. Да, живот наше сопствене душе даје упориште за суд о тој граници додира двају светова, пошто се и у нама самима живот у видљивом смењује са животом у невидљивом, и тим самим постоји време — нека је и кратко, нека је прекомерно збијено, понекад чак до атома времена — када се оба света додирују и ми сазрцавамо сам тај додир. У нама самима се на тренутке кида копрена видљивог и кроз њено, тек увиђано, кидање, струји невидљив, неовдашњи дашак: овај и други свет растварају се један у другом и наш живот постаје струјање сāмо, налик ономе као када се изнад огња подиже врели ваздух.

Сан — ето првог и најједноставнијег, свакако у смислу наше потпуне навикнутости на њега — ступањ живота невидљивог. Макар овај ступањ био и најнижи, тако барем најчешће бива, сан ипак, чак и у свом дивљем стању, груб сан, узноси душу у невидљиво и чак и најнеосетљивијима међу нама пружа предосећање да постоји и  друго, поред онога што смо једино склони да сматрамо животом. И знамо: на прагу сна и бдења, приликом проласка кроз област њиховог међупростора, те границе њиховог додира, нашу душу опседају сновиђења.

Непотребно је доказивати давно доказано: дубок сан, сâм сан, тј. сан као такав, није праћен сновиђењима, и само полуснено-полубудно стање, управо граница између сна и јаве, јесте време, тачније речено време-средина настанка сновођенских представа. Готово да је исправно оно тумачење сновиђења по коме она у строгом смислу речи одговарају тренутном преласку из једне сфере душевног живота у другу и тек се доцније, у сећању, тј. приликом транспозиције у дневну свест, одмотавају у наш временски поредак видљивог света, док сами по себи имају особену, неупоредиву с дневном, меру времена — „трансценденталну“.

„Мало сна, али много сања“ — то је сажета формула ове згуснутости сновиђенских представа. Свако зна да се током времена, краткотрајног према спољашњем мерењу са стране, у сну могу проживети часови, месеци, чак године, а у појединим околностима — векови и миленијуми. У том смислу нико не сумња у то да спавач, ограђујући се од спољашњег видљивог света и прелазећи својом свешћу у други систем, стиче и нову меру времена, услед чега његово време, у поређењу с временом система који је напустио протиче невероватном брзином. Али ако се свако, чак и не познајући систем релативности, слаже с тим да у различитим системима, бар када је дати случај у питању, протиче сопствено време, са сопственом брзином и сопственом мером, није се свако, осим оних ретких, замишљао над могућношћу времена да протиче бесконачном брзином и да чак, изврћући се кроз себе само, после преласка кроз бесконачну брзину, добија обрнути смисао свог тока. Међутим, време заиста може да буде тренутачно и окренуто од будућности ка прошлости, од последица ка узорицима, телеолошко, и то се дешава управо онда када наш живот прелази од видљивог у невидљиво, од стварног у привидно.

 (…) Зар у том обрнутом свету, у том онтолошки огледалском одразу света, не препознајемо области привидног, иако то привидно за оне који су се сами изврнули кроз себе, који су се преврнули, дошаваши до духовног средишта света, и јесте уистину реално, исто онако какви су и они сами. Да, то је по свој суштини реално — не нешто потпуно друго у поређењу с реалношћу овог, нашег света, будући да је он јединствена добро-саздана Божија творевина, већ — сазерцавано с друге стране, од оних који су прешли на другу страну, исто оно бивствовање. То су — ликови и духовни обриси ствари, виђени од оних који су у себи самама испољили свој првостворени лик, образ Божји, а речено грчки — идеју; идеје суштог виде просветливши се саме идеје, собом и кроз себе показују свету, овом, нашем свету, идеје горњег света.

Дакле, сновиђења и јесу оне слике које свет видљивог одвајају од света невидљивог, одвајају и уједно спајају те светове. То гранично место сновиђењских слика утврђује њихов однос како према овом тако и према оном свету. У односу на уобичајене слике видљивог света, у односу на оно што ми зовемо „стварношћу“, сновиђење је „само сан“, ништа, „nihil visibile, да, nihil, али, ипак, visibile — ништа, али, ипак, видљиво, сазрцатљиво, што га зближава са сликама ове „стварности“. Али је његово време, а то значи и његова основна карактеристика, уређено обрнуто од онога на чему почива видљиви свет. И зато је, иако видљиво, сновиђење потпуно телеологично или симблично. Оно је засићено смислом другог света, оно је готово чист смисао другог света, невидљив, нематеријалан, непролазан, иако испољаван видљиво и рекло би се материјално. Оно је готово чист смисао, заробљен у најтањој опни, и зато готово у целини представља појаву из другог света, оног света. Сновиђење је општи оквир низа стања земних и низа доживљаја небеских, границе суптилности овдашњег и отеловљења — тамошњег. Приликом понирања у сан — у сновиђењу се и сновиђењем се симболизују најнижи доживљаји горњег света и највиши доњег: последњи трзаји доживљаја друге стварности, иако се већ назначјују утисци стварности овдашње. Ето зашто сновиђења вечерња, уочи заспивања, имају превенствено психофизиолошко значење, као испољавање онога што се од дневних утисака нагомилало у души, док су предјутарња сновиђења углавном мистична пошто је душа пуна ноћне свести и искуством ноћи најбоље очишћена и умивена од свега емпиријског — колико је она, та индивидуална душа, уопште способна да у свом датом стању буде ослобђена од склоности чулног света.

Сновиђење је сведочанство преласка из једне сфере у дургу и симбол. — Чега? — Из горњег — симбол доњег, и из доњег — симбол горњег. Сада је разумљиво да је сновиђење способно да настане онда када се свести истовремено дају обе обале живота, иако с различитим степеном јасноће. Ово се, уопштено речено, дешава приликом преласка с обале на обалу; а, можда, још и онда када се свест задржава близу границе преласка и није јој сасвим страно двоструко опажање, тј. у стању површног сна или дремљиве будности. Све значајно се у већини случајева одиграва или кроз сновиђење или у “ некаквом танком сну“, или, коначно, у изненада наилазећим одвајањима од свести о спољашњој стварности. Истина, могућа су и друга испољавања света невидљивог, али она захтевају моћан удар по нашем бићу, који нас изненадно истрже из нас самих, или пад — растројеност, „сумрачност“ свести која увек лута на граници светова, али не влада умећем и снагом за самоделатно удбуљивање у један или други.

Оно што је речено о сну, мора с невеликим изменама бити поновљено о сваком преласку из сфере у сферу. Тако се у уметничком стваралаштву душа узноси из земаљског света и пење се у свет небески. Тамо се, без слика, она храни сазрцањем суштине небеског света, опипава вечне ноумене ствари и, нахранивши се, оптерећена знањем, нисходи изнова у свет доњи. И ту, на овом путу доле, на граници уласка у земно, њена се духовна тековина одева у симболичке слике — оне исте слике које, будући ојачане, дају уметничко дело. Јер уметност је материјализовано сновиђење.

Али ту, у уметничкој одвојености од дневне свести, постоје два момента, као што постоје две врсте слика: прелазак преко границе светова који одговара узлажењу или уласку у небеско, и прелазак нисхођења ка земном. Слике пак првога јесу одбачена одећа дневне испразности, пена душе, којој нема места у другом свету, уопште — духовно неуређени елементи нашег бића; док слике нисхођења јесу искуство мистичког живота искристалисаног на граници светова. У заблуди је и у заблуду нас уводи уметник када нам под видом уметности даје све оно што се рађа у њему приликом пораста његовог надахнућа — када су то само слике узлажења: нама су потребни онострани снови његови, који доносе свежину вечног плаветнила, а оно, друго, представља психологизам и сировину, ма колико снажно оно деловало и ма колико искусно и укусно било разрађено. Удубивши се, није тешко разликовати и једне и друге по обележју времена: уметност нисхођења, ма колико нелогично била мотивисана, веома је телеологична — она је кристал времена у замишљеном простору; уметност узлажења, напротив, чак и при великој логичности мотивација, изграђена је механички, у складу с временом од кога је кренула. Идући од стварности у замишљено, натурализам даје замишљену слику стварног, празну слику свакодневног живота; уметност пак супротна — симболизам — оваплоћује у стварним сликама другачије искуство и теме оно што се даје постаје виша реалност.

Павле Флоренски, Обрнута перспектива, (одломак из есеја „Иконостас“ стр. 72-74 и 82-85), превела: Љубица Јоксимовић, Логос, Београд, 2013.

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ПАВЛЕ ФЛОРЕНСКИ, Лице и лик

(…) Лице је оно што видимо при дневном искуству, оно што за нас представљају реалности овдашњег света; и реч лице се, без насиља над језиком, може примењивати не само на човека, него и на друга бића и реалности при извесном односу према њима, као што, на пример, говоримо о лицу природе итд. Може се рећи да је лице готово синоним речи појава, али управо појава за дневну свест. Лице није лишено реалности и објективности, али граница субјективног и објективног у лицу није прецизно дата нашој свести и ми услед те разливености, будући потпуно уверени у реалност онога што опажамо, не знамо, или у сваком случају не знамо јасно, шта је управо реално у ономе што опажамо. Другим речима, реалност присуствује у опажању лица, али прикривено, органски се упијајући од стране спознаје и формирајући подсвесно основ за даље процесе спознаје. Још би се могло рећи да је лице сирова природа на којој ради портретиста, али која је још увек уметнички необрађена. Приликом уметничке обраде, у дословном смислу речи појављује се уметничка представа, портрет, као типично — али не и идеално — обликовање опажања: то је „дотеривање“ неких основних линија опажања, једна од могућих схема под коју се подводи дато лице, али у самом лицу ова схема, као схема, није изражена ништа више од многих других, и у том смислу представља нешто спољашње у односу на лице, одређујући собом не само и не толико онтологију онога чије је лице приказао сликар — као спознајну организацију самог сликара, средство сликарево. Лик, напротив, јесте испољеност управо онтологије. У Библији се слика Божија разликује од Божјег обличја, и црквено предање је одавно разјаснило да под првим треба схватити нешто актуелно — онтолошки дар Божји, духовну основу сваког човека как таквог, док је друго — потенција, способност духовног савршенства, моћ да се слика Божија, скривена својина наша, оваплоти у животу, у личности, и тако се прикаже у лицу. Тада лице, за разлику од простог лица, стиче јасноћу своје духовне струкутре, али, за разлику од уметничког портрета, не услед спољашњих мотива какви су: композициони, архитектонски, карактеролошки итд, и не у приказу, већ у самој својој материјалној стварности и у складу с најдубљим задацима свог сопственог бића. Све случајно, условљено разлозима који су за то биће спољашњи, уопште све оно у лицу што није само лице, потискује се овде узаврелом и кроз слој материјалне коре покуљалом енергијом слике Божије: лице је постало лик. Лик је обличје Божје остварено у лицу. Када је пред нама обличје Божје, имамо пуно право да кажемо: ево слике Божје, а слика Божја па, дакле, и Приказивани том сликом, његова је Праслика. Лик, сам по себи, као сазрцаван, јесте сведочанство тој Праслици; и они који су преобразили своје лице у лик обзнањују тајне света невидљивог без речи, самим својим изгледом. Сетимо ли се да се на грчком лик зове идеја, и да је управо у овом смислу лика — јављање духовне суштине, сазрцаваног вечног смисла, пренебесне лепоте некакве стварности, њене вишње првослике, зрака од извора свих слика — Платон употребио реч идеја, која се од њега проширила у философију, у богословље и чак у свакодневни језик, онда, упућујући се уназад од идеја ка лику, значење овог последње чинимо потпуно провидним за себе.

 (…) Одвајајући појаву од суштине, грех самим тим у лик — најчистије откровење образа Божијег  — уноси стране, овом духовном начелу туђе црте и тиме помрачује светлост Божију: лице — то је светлост помешана с мраком, то је тело, местимично изједено чиревима који изобличавају његове прекрасне форме. У складу с тим како грех овладава личношћу — и лице престаје да буде прозор одакле сија светлост Божија и све јасније показује мрље на својим сопственим стаклима. Лице се одваја од личности, од њеног стваралачког начела, губи живот и кочи се у маску доминирајуће страсти. Достојевски је добро уочио Ставрогинову маску, камену маску уместо лица — управо је такав један од ступњева распада личности. А надаље, када је лице постало маска, ми, на кантовски начин, не можемо да сазнамо више ништа о ноумену и, заједно с позитивстима, немамо никакав основ за тврдњу о његовом постојању. Кад је већ, по Апостолу, „савјест жигосана“ (1 Тим. 4,2) и ништа, ниједан зрак од образа Божјег не допире до приказиване површине личности, незано нам је није ли се већ одиграо суд Божји и није ли Уручитељ залога Боголикости већ одузео Његову слику. Можда не, још се чува талант под слојем тамног праха, а можда и да, тако да је личност одавно постала налик онима који немају леђа. Високи пак духовни успон обасјава лице светлосним ликом, истерујући сваколики мрак, све неисказано до краја, неисцизелирано у лицу, и тада лице постаје уметнички портрет себе самог, идеалан портрет, урађен од живог материјала од највише међу уметностима, „уметности над уметностима“.

Павле Флоренски, Обрнута перспектива, (одломак из есеја „Иконостас“ стр. 90-92 и 96-97), превела: Љубица Јоксимовић, Логос, Београд, 2013.

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com