НОВИЦА ПЕТКОВИЋ, Словенске пчеле у Грачаници

Надежда Петровић, Грачаница (1913)

Мимогред, у разговору, ономад ме је један добар зналац књижевности и бритак критичар упитао – јесам ли заиста Косовар. Одговорио сам му да нисам, и одмах сам га са своје стране упитао сећа ли се песме „Косовка дјевојка“, коју је баш у његовоме завичајном крају Лукијан Мушицки забележио од слепице из Гргуреваца и предао је Вуку. Што се трагична девојка, несуђена заручница која „шеће по разбоју млада“, зове управо Косовка? Њему је било непријатно, али ни мени није било лакше. Је ли могуће да су нам се конци памћења толико покидали и тако помрсили да Косовца – који се као презиме пронео широким путевима српске дијаспоре – мирно можемо звати на своме језику албанском речју Косовар, и косовску девојку Косоварком? Није мени, разуме се, овај поновљиви случај тешко пао тек зато што сам старином и рођењем заиста Косовац. Човеку тешко пада нешто друго, много дубље, значајније и сасвим далеко од узгредне анегдоте.

Човеку, наиме, тешко пада кад види како нам се поглед на нашу сопствену културу – на било који њен део или на све њене делове скупа узете – мути под притиском дневне политидеологије и државноправних решења, којима је ваљда једина добра страна што се могу мењати. А снага једне културе – свачије, па и наше – огледа се у њеној колективној меморији, која с једне стране сеже дуж историјског живота народног, с друге широм целовитога народног организма. Нама је историја приредила два зла: дуге прекиде, праве зевове у културноме развитку, уз њих још и вековну дијаспору. Стога ништа није, мислим, тако погубно за српску културу као хотимична или нехотична сепарација њених појединих делова. И стога, гледано на чисто културној, па ако хоћете и књижевној равни, мислим да је то што данас називамо речју Косово, и због чега се окупљамо у овој просторији Удружења српских писаца, плод једне доста дуге, кратковиде колико и опаке сепарације, унутрашње деобе нашега културног простора.

Они који књижевност пишу, наши писци, а можда још више они који књижевност проучавају, дужни су данас као ретко када да нам сабиру делове памћења, и дужни су да нам отворе поглед на Косово не другачије него као на неразлучни део српскога културног простора. Ако се то може назвати службом како ју је некада Исидора Секулић схватила, ту службу прихватам. Сви ми одвећ добро знамо да Косово није ма какав, него почетни простор наше културе, почетни у староме, средњовековном значењу: где је нешто почело, то му је и почело. Стара наша књижевност, најврсније наше сакрално неимарство, небројене фреске и иконе, дакле знатан део најкрупније наше сликарске баштине, доле су настали и доле ће много шта заувек остати. На милост и немилост неизвесне судбине? Свакако. Али ми не смемо тајити да то зависи и да ће са сваким даном све више зависити од наше спремности да чувамо оно што се чувати мора. Дабогме, што је малочас летимице поменуто, тек је део српске културе на Косову, за коју мислим да је не познајем ни у целини ни како ваља. Обратићу вам пажњу, и покушаћу нешто о њој и да кажем, колико се то уопште може у неколико дозвољених ми минута, на једну књижевну област за коју држим да нам је мало знана.

Говорити о српској књижевности и не осврнути се на народно песништво, мислим да је немогуће. Говорити у овој 1987. години о књижевноме наслеђу, мислим да је нама такође немогуће а не присетити се Вука Караџића. Зна се да, иако је желео, Вук није имао прилике да обиђе Стару Србију, посебице Метохију, Косово и од Косова источни део Србије, што је велика штета. Ми не можемо знати колико је тамо погубљено песама које би Вук својим несравњивим књижевним чулом запазио, и шта би између толиких усмених импровизација изабрао, особито у лирици. Нешто је ипак у прошломе веку забележено, понешто и касније, и то што је на подручју Косова и Метохије прибележено на махове, додуше ретке, иде у сам врх српске народне лирике. Овом приликом, разуме се, не могу набрајати ко је, када и како бележио, али дужан сам напоменути да издвојена мала руковет песама – што је можда случајно, можда и не – сва потиче из записа које је Иван Јастребов, тај велики пријатељ нашега народа, крајем прошлог века објавио у Петрограду.

Већ и због порекла и природе усмене књижевности, вредност народне лирике, заједно са њеном изворношћу, непосредно зависи од сачуваних старих и најстаријих слојева искуства, али не треба заборављати да је она исто тако велика ако се познија искуства тако саобразе са старијима да се добијају нови а хомогени лирски производи. Ви ћете се, за тренутак, свакако сетити како је руски песник Осип Мандељштам опевао пчеле, и сетићете се да једна његова песма почиње првом и завршава се другом од ових двеју строфа:

          Узми на радост са мојих дланова

          Малчице сунца и малчице меда,

          Као што Персефонине наложише нам пчеле.

          Ма узми на радост дивљи поклон мој,

          Неугледну огрлицу суху

          Од мртвих пчела што у сунце претворише мед.

Мандељштамове пчеле, као што видимо, пчеле су из античке митологије, Персефонине пчеле. Али постоје и старе словенске пчеле, веснице пролећа и богатога рода. У једној митолошкој руској песми човек се пчели обраћа молбено да закључа зиму и откључа лето, лето плодоносно. Човек се не може довољно нарадовати кад нађе да се о тој истој древној словенској пчели, која је по правилу божји весник, пева на падинама Шаре, понад српског старог престоног града Призрена, на другу недељу ускршњих или велигданских празника. Лепа песма која се о Велигдану у колу пева овако гласи:

          Долете челка од Бога,

          Казује лето богато:

          Велигдан шарен, прешарен,

          Ђурђевдан травком и шумом,

          Петровдан белим јечменом.

Испуњено манастирима, црквама и црквицама, као ниједан други део српске земље, Косово – и с њим Метохија, што редовно подразумевамо – није могло а да не опева та здања с благовесним линијама. На божићне празнике некада се по Косову певала песма у којој се црква узајамно пресликава с природом, црква је дрво јеловито и дрво јеловито је црква, при томе су гране што и озидане стране манастира, листови на грани листови су црквених књига, а црвено цвеће, то је црвено вино на причешћу:

          Висока јела до неба

          Пуштила гране до земље,

          На грани листи зелени,

          На листе цвеће црвено.

          Што су им листи зелени,

          То су ми књиге црквене,

          Што им је цвеће црвено,

          То ми је сабор у цркви.

Није, додуше, речено да је црвено цвеће причесно вино или бар причешће, него сабор у цркви. Али сабор у цркви, а не пред црквом, то је сабор причесника, који очекују нафору и црвено вино. У поезији се, уосталом, снагом синегдохе увек може поменути целина уместо некога њој подређеног дела, што по правилу има знатан песнички учинак. А непосредну потврду да исправно мислимо даће, нешто касније, једна друга песма, за коју се може веровати да је потпунија варијанта од ове: тамо су све појединости чистије изведене, јасније поређане у аналошке парове, па тако и пар црвено цвеће – причешће. У песми која је пред нама свакако ваља обратити пажњу на смењивање заменичких облика у поређењима: што су гранама листови, вели народни песник у првом лицу, то су мени листови црквених књига, и што је за њих црвено цвеће, то је за мене сабор у цркви, па отуда: „што су им – то су ми“, „што им је – то ми је“. Доста занимљив песнички поступак, и леп доживљајни угао из ког се субјективно светло пролива на споља виђени свет.

Паганске слике могу се спојити с хришћанскима, и стопити у нове, раскошније. Пчела која „казује лето богато“ паганска је, прилично је паганска и јела као црква, али је сасвим јасно да се и пчела као и јела може хармонизовати с новим, хришћанским садржајима, а они су дубоко прожели народни живот на Косову. Све то налазимо као завршену, целовито сложену слику у песми која се о ускршњем празнику певала у колу на саборима испред косовских манастира, па и испред саме Грачанице:

          Ој горо, горо зелена!

          У гори дрво високо,

          На дрву лисја широки,

          По листом цвеће црвено,

          На цвеће пчелке попале.

          Штоно је дрво високо,

          То јесте црква Грачанка,

          А што су лисја широки,

          Све то су књиге попове,

          А што је цвеће црвено,

          То јесте причес у цркви,

          А што су пчелке попале,

          Све то су људи у цркви.

Очигледно је – и то не треба доказивати – да су овде људи који узимају причешће виђени као пчеле које из цвећа ваде нектар. Довољан је још само један корак у христијанизацији паганског супстрата сликовног па да се успостави изричита песничка аналогија између цркве и кошнице, трмке пчелиње. Тај би се корак састојао у преусмеравању од тесне аналогије с природом ка црквеној саборности, и ка небескодуховној вертикали. Нема сумње да би црква као трмка била још једна изредна песничка аналогија, развијена метафора, али у српској поезији она већ постоји. О њој је давно писао Лаза Костић у својој књизи о Змају. Ви ћете се лако сетити да је Лаза Костић волео позне Снохватице Јована Јовановића Змаја, и у њима посебно песму „Пчеле и протопоп Недјељко“. Песма почиње стиховима:

          Зујкале су пчеле уљаником

          Око трмке, око своје цркве,

          Кâ да зборе тајне разговоре,

          Слушао их протопоп Недјељко.

Завршава се, међутим, сликом „злаћене пчелице“ која повезује овострани с оностраним светом: души која напушта тело показује „путе у небеса“ и у божији рај. Разуме се да је много шта узето из хришћанства, али, верујем, преко или посредством наше народне песме:

          Склопи очи протопоп Недјељко,

          Тихо поје а с душом се дјели

          Није знао кад је умирао.

          Кад се душа отрже од тјела,

          Пред њим прха злаћена пчелица

          Да јој каже путе у небеса,

          У насеље раја божијега.

Само поређење трмке и цркве Лаза Костић засебно издваја, да би га овако прокоментарисао: „Сретна, веома згодна поредба између кошњице – трмке – и цркве, као да се сама каже, као да си је чуо из народних уста, тако је слично речена, па ипак тако дубоко замишљена“. И био је у праву, јер је поређење приготовљено чекало у народној поезији, само је требало неко да дође и развије га. Чекало је оно, као што видимо, у косовској ускршњој песми о манастиру Грачаници – као могуће, не и као стварно. Ако ову песму посматрамо у кругу блиских јој песама и варијаната – са средишњим мотивима црква као јеловито дрво и верници као пчеле – и све то упоредимо са Змајевом песмом, моћи ћемо непосредно да посматрамо како је српска уметничка поезија понекад умела да развија и надограђује оно што је потенцијално већ било присутно у народној лирици.

У косовским лирским песмама – као и уопште у народној лирици – веза између човековог унутрашњег стања и његових подухвата, с једне стране, и стања и догађања у природи, с друге стране, добија много потпунију, интегралнију аналогију него што је то случај у каснијој уметничкој поезији. Навешћу само три примера. Кад лепа Тодора захвата воду, вода моми канда сама креће у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје:

          Лепа Тода на воду дооди,

          Сама гу се вода заваћаше.

          Више Тоде сив сокол вејаше.

Љупка слика девојке која на реци Ситници пере хаљине дата је у ритму таласавог смењивања два по два стиха, што је и графички истакнуто:

          Била сам на реку,

          на реку Ситницу,

          На реку Ситницу

          аљине сам прала.

Али ако је тешко заборавити везу, и паралелизам, косовске девојке и реке Ситнице, још је теже одолети једном по лепоти ретком лирском сну, испеваном у првом лицу, као исповест момка девојци. У сну који је момак уснио, и казује га Цвети, њих двоје се промећу у голубе и, у љубавноме заносу, падају доле у ливаде, у често опеване косовске доње ливаде:

          Мало заспа, Цвето, сан ти видо:

          Створисмо се, момо, два голуба,

          Те летнусмо, момо, те паднусмо

          Тамо доле, Цвето, у ливаде,

          У ливаде, момо, на крстине,

          Све крстине, Цвето, разврзасмо.

О изворности и старини ове лирике може се доста поуздано судити на основу свадбених песама. Оне ће бити и последње на које у овој прилици још имам времена посебно да укажем. У старијим слојевима, наиме, словенске лирике на свадби се жаловито набрајало, тужило, чак дословно нарицало, а прецизније речено: једном приликом прошења девојке, други пут приликом њеног предсвадбеног, ритуалног бањања, па онда на самој свадби, у тренутку одласка из родитељске куће и, с друге стране, уласка у свекрову. То је чак стилизовано као човеково умирање, јер се канда прелази из једне у другу животну хипостазу.

Са женикове стране, међутим, невеста је дочекивана као грањавање сунца, као његов долазак. Ово друго је веома наглашено у песмама које је Вук прикупио, али од онога првог, од тужења, једва да има јаснијих трагова. Занимљиво је да Борисав Станковић у Нечистој крви тачно у горе назначеним тренуцима приказује како се Софка распамећује, замире, па јој чак и мртав задах долази из утробе при прошењу, приликом ритуалног бањања у хамаму и током саме свадбе, што мора потицати из дубоких фолклорних слојева.

И заиста, док су трагови свадбеног тужења и нарицања у Вуковој збирци готово ишчезли, на Косову су прилично сачувани. Навешћу две песме, једну која се пева при одласку из родитељског дома, другу при уласку у свекров дом. Када у Гњилану, које није далеко од Врања, кум, старојко, девер и свекар прстенују невесту, они јој – према Јастребовљевом сведочењу из 70тих година прошлог века – веле „Испружи прсте! Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку. Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“. Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму:

          Не дај ме, мале, не дај ме!

          Паде ми магла на главу.

          – Не бој се, ћерко, не бој се!

          Не ти је магла на главу.

          Не дај ме, мајко, не дај ме!

          Паде ми соко на руку.

          – Не бој се, ћерко, не бој се!

          Не ти је соко на руку.

          Но ти је прстен на руку.

          Не дај ме, стара, не дај ме!

          Паде ми змија на ноге.

          – Не бој се, душо, не бој се!

          Не ти је змија на ногам,

          Но ти су жуте папуче.

И премда се редовно невестин долазак у свекрову и мужевљеву кућу опева као радост, свеједно, чим невесту уведу у одају намењену младенцима све окупљене жене баш у тој одаји у хору певају праву нарицаљкунабрајалицу као што је ова:

          Роњте се, роњте, вишњице,

          Кâ мојој мајки сузице.

          Роњте се, роњте, вишњице,

          Кã моме татку сузице.

          Роњте се, роњте, вишњице,

          Кâ мојој браћи сузице.

          Роњте се, роњте, вишњице,

          Кâ мојим сестрам сузице.

Као један од општијих утисака, који није лако образлагати, из читања косовске – мислим и косовске и метохијске – лирике износи се упечатљива слика оне магле за коју невеста, при прстеновању, с приметном језом каже да јој је пала на главу. И она заиста често пада на људе, на њихове главе, као омаглица при губљењу свести, али пада и у поље, у доње ливаде. С једне стране је као тамна слутња, с друге је оличење тихе али тешке туге. Радост у куће косовских Срба долази – како се то каже у песмама о невести – као мало сунца под марамама:

          Ој убава, убава девојко!

          Ено иду кићени сватови,

          Носију ни сунце под мараме.

          Месец дође, а сунце не дође,

          Остало је доле у ливаде

          Да сабере травке свакојаке.

          Да нарани свекровога коња.

Ретка је то радост – јер судбина вековима није била штедра, па није ни данас – али је утолико драгоценија. Каква је и сама косовска народна лирика, кад је у правом тренутку и на прави начин захваћена из чистог кладенца. На то сам овом приликом једино и желео да вам скренем пажњу.

(1987)

Новица Петковић, Словенске пчеле у Грачаници, Завод за уџбенике, Београд, 2007.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, МОНАХ И РАТ (Србија у дневничким белешкама и поезији јеромонаха Романа (Матјушина))

Када се год у Србији говори о руској књижевности или неком руском књижевнику, увек се пође од духовног и језичког сродства и наша два народа. То сродство, то јединство, има своју дугу историју, која укључује духовне и  културне везе, које су засноване на припадности истом моделу хришћанства, односно „православној цивилизацији“, како каже Aлександар Панарин; затим на генетској сродности руског и српског језика, фолклора, као и на неким подударностима међународног положаја, односно на сличностима историјске судбине. Такође, те везе су засноване и на заједничком књижевном језику од почетне етапе развоја писмености и нове хришћанске културе (в. Sibinović 2015, с. 9–48).    

Уопштено говорећи, руско–српске везе се могу посматрати са различитих аспеката, и о томе је писано много пута: са историјског, политичког, културног, књижевног, економског, али и са духовно–религиозног и метафизичког, као најширих и најзначајнијих веза, будући да је ту реч о најдубљим заједничким коренима у „православној цивилизацији“, а да из њих проистичу и сва остала повезивања, као облици њиховог остварења у тварном свету. Те везе датирају још из XII века, из времена династије Немањића, када се најмлађи син великог кнеза (жупана) Стефана Немање одрекао престола и замонашио у руском манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори. Такође, треба истаћи и то да се један лист најстаријег српског споменика културе, Мирослављевог јеванђеља, чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Он се тако и зове код истраживача – „петербуршки лист Мирослављевог јеванђеља“ и сматра се једним од највреднијих споменика рукописног фонда библиотеке.

Било би такође неправедно заобићи и не поменути неке кључне догађаје у српској историји у којима се помоћ Русије и руског народа очитовала кроз поменуто јединство. Још за време Првог српског устанка (1804–1813), Доситеј Обрадовић и протојереј Матија Ненадовић су се обратили Русији за помоћ. Такође, руски добљовољци су у учествовали у готово свим ослободилачким ратовима у Србији , а нарочито је то дошло до изражаја током Првог светског рата, у коме је Русија отворено била на страни Србије. Наиме, руски цар Николај II спасио је српску војску после повлачења преко територије Албаније током Првог светског рата, о чему је најбоље сведочанство и завет будућим генерацијама оставио епископ Николај Велимировић:

„Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.“ (у Београду, 15/28. јула 1932. године)

С друге стране, српски краљ Александар је у тешком тренутку руске историје прихватио на десетине хиљада руских емиграната, који су свој нови дом пронашли у Србији. Та новопридошла руска интелигенција је имала велики утицај на развој културе, школства, просветитељства, науке и уметности у Србији. Духовно јединство два народа се манифестовало и у активностима свештенослужитеља. Бројни руски свештеници служили су у српким епархијама, а многи су били и старешине манастира.

О српско–руским књижевним и духовним везама сведочи већ и литература романтизма: поезија А. С. Пушкина опева дух српске нације, а поезија црногосрког владике Петра Петровића Његоша говори о руској православној традицији као духовном крилу свеопштег словенског света. Уопште, бројни су примери књижевних веза, утицаја и сродности које бисмо могли навести кроз историју културе наша два народа.

Међутим, духовно јединство српског и руског народа нигде није тако јасно испољено као у народној књижевности, јер се њоме сведочи блискост обичаја и традиције два народа. У том смислу, нарочито треба издвојити вредност епских песама, у којима се опевају исте етичке вредности: част, храбост, љубав, али и опроштај, поштовање према човеку и вера у Бога. И српске и руске народне песме су извор етичких и естетичких вредности, народне традиције и културе. 

Међу бројним студијама које су посвећене блиској вези руског и српског народа, посебно треба нагласити два зборника: Сербско–русские литаратурные и культурные связи XIV–VV вв (Санкт Петербург, „Алетия“, 2009) и  Русские о Сербии и сербах (архивные свидетельства), у два тома, чији је састављач и уредник А. Л. Шемякин (Москва, „Индрик“, 2014). Ови зборници, кроз различите аспекте духовног, историјског, културног, политичког конекста, кроз комплекс различитих докумената (историјских, политичких, књижевних, новинских) представљају сведочења руских савременика о Србији и Србима, нарочито у новијој историји, од краја 19. века до данас, али и тумачења врсних савремених српских интелектуалаца о књижевним и културним везама Србије са Русијом.

Двадесети век је донео велике преврате у историји Русије, као и у Србије, а ти су се догађаји неминовно одражавали и на промене у култури и духовној клими руског и српског народа. Међутим, оно што је аксиом – духовно јединство два народа – никада није престало да постоји, јер оно што је вечно није подложно пропадању. То се огледа чак и у деценијама комунистичког режима, у чијим је идејама, према речима Ивана Иљина „издајно све: почев од религиозног опустошења душе до варварског покушаја да cе култура гради на страху и поробљењу“; почев од гажењa личног морала, до изнуђеног „погледа на свет“ и додаје: „Руси немају у кога да се надају осим у Бога и у своје сопствене снаге. Али да би у самима себи пронашли неопходну за борбу снагу и умење, неопходно је одбити cе од свега и од свих, осим од Господа; неопходно је обновити религиозну веру као тајанствени и живи извор духовног живота. (...) Нема ослобођења и ренесансе Русије без савести; а савест живи само у искреној и нетакнутој души, где се оглашава као глас Божији“ (Иљин 2011, с. 211).

Један такав глас Божији зачуо се у Русији крајем прошлог века, кроз певача и песника речи Господње, пустињака скита Ветрово, јеромонаха Романа Матјушина. А ниједно појављивање великог, непатвореног талента није случајно – оно је одговор на духовне потребе једног народа и једне земље.

          Јеромонах Роман се појављује као један од најзначајних представника савремене духовне поезије, за кога се с правом каже да је „вратио у савремену поезију оно што је тако дуго чекала руска душа у тешким атеистичким совјетским годинама – духовне и моралне вредности, тежње и идеале руског народа, који је нераздвојно повезан са Вером Православном“. Чини се да ништа прецизније не одређује природу и дух песничке мисије јеромонаха Матјушина од афористичког исказа И. К. Рогошченка који каже да је овај велики руски духовних и песник „поезији вратио Православље, а Православљу – поезију“. Јер, појање и стихови јеромонаха Романа изводе руски народ из летаргијског безбожносг сна. „Враћа се постулат, неоспоран за стотине година: бити Рус – значи бити православан“ (http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/990044/ruska-poezija--pesnik-jeromonah-roman.html). Због тога не изненађује што се кроз све песме оца Романа протеже слика Свете Русије, али та слика Русије у његовој поезији „добија сакрални смисао“. То је земља великих подвижника, светих мученика, земља хероја, који су дали свој живот за Веру и Отаџбину. Али, Русија у његовој поезији има два контрасна лика – она је света и порочна. И што више порока и искушења Русија превладава, и цео руски народ, то је већа њена/његова светост. Отац Роман види да је „највише предодређење Русије – да сачува своју свету Отаџбину и Веру Православну и носи Реч Божју, без обзира на сва страдања која јој падају у удео (или: која ће је задесити)“. Јер:

„Све под небом има свој ред

Свој час и време сваке ствари.

Благо оном ко схвати ову истину,

Али су најблаженији они који су стекли Вечност.“

          Ово навођење основних карактеристика поезије оца Романа и, још значајније, његовог погледа на свет и савремену историју Русије, неопходна је полазна тачка за разумевање његовог односа према Србији и српском народу и љубав коју је показао својим доласком у Србију у најстрашније време – време НАТО агресије 1999. године, бомбардовања и рата на њеном најсветијем делу – Косову и Метохији.

Најпре треба напоменути да је српска књижевна и уопште шира јавност имала прилике да се упозна са стваралаштвом, животом и делом овог великог руског духовника знатно касније: кроз песме у антологијама руске поезије на српском језику , потом кроз интервјуе и телевизијске емисије након његовог доласка у Београд; кроз књигу владике Тихона (Шевнукова) Несвети а свети (која је преведена на српски језик и објављена 2014, у којој се говори о Романовој монашкој младости (када је био Александар) и нарочито кроз један телевизијски интервју у емисији „Духовници“, где је говорио о свом осмогодишњем завету ћутања у манастиру Ветрово. Такође, последњих година на разним интернет порталима појавили су се неки преводи његове поезије на српски језик, али свакако највећим подвигом у том смислу може се сматрати објављивање избора из његове поезије на српском језику Јасиков шумарак у преводу Зорице Кубуровић .

Ипак, оно што је најважније, што чини суштину његовог доживљаја Србије и српског народа, рата и несрећа кроз које је пролазио крајем прошлог и на почетку новог миленијума, садржано је у књизи његових путних бележака Там моя Сербия, објављених у Минску 1999. године. Ово потресно сведочанство о судбини српског националног удеса настало је као сећање на боравак оца Романа Србији, у најстрашније време рата од 28. маја до 6. јула 1999. године, још увек, на жалост, није преведено на српски језик нити објављено у Србији, па смо за потребе нашег истраживања користили извор на руском језику.

Своје белешке, отац Роман започиње речима:

„А нелюди все бомбят. Смерть раскинула черные крылья над Сербией. Погибают старики, женщины, дети. Погибают в домах, на площадях, в больницах, во чреве. Народ возмущается, протестует, молится. А пятая телевизионно-газетная колонна, словно изгаляясь над святым народным гневом, показывает дележку стульев и портфелей иудушек-правителей, и в конце, перед спортивными новостями, что-то мямлит о Сербии. Вот генеральный представитель полуразваленного президента России (разжиревший на людской нищете эдакий нью-Пересвет) совершает свои привычные пресмыкательские вояжи там и сям сдавать Россию и Сербию. Безумная, безумная эпоха!“

Разумевајући страдање српског народа не као издвојену појаву него као део свеколиког удеса и напада на православни свет, отац Роман на једној страни посматра нападнут и напаћен српски народ који страда, а на другој удружен западни непријатељски свет коме се придружила малобројна петоколонашка струја у Србији и тадашња руска власт. Но, пита се он, није ли тај напаћен народ „сам изабрао своју несрећу“, јер је „отишао од Истине“, удаљио се од Бога. Јер, заборав Бога води у пакао, који је друга реч за – рат. Отуда се синтагма „безумна епоха“ разуме као без-умно стање у које је запао не само српски, него православни свет, и због тога страда. 

          У том контексту неопходно је истаћи да је овде реч о одбрамбеном рату, односно отац Роман посредно проблематизује питање „праведног рата“ који води српски народ, како би очувао не само своју територију, него пре свега и изнад свега свој духовни идентитет. Подсетимо се да је српски патријарх Павле (за кога је сам отац Роман говорио да је „велики узор Србији, и не само Србији“), у једном интервјуу аустријској телевизији, на питање да ли постоји праведан рат, одговорио да „такав рат може да постоји и на земљи кад постоји и на небу“. Односно да:

„зло увек напада и добро мора да се брани. Каин увек гледа да убије Авеља. Авељ мора да се брани. Одабрана, дакле, од насиља злих, одбрана свог живота од злочинаца, живота и мира својих ближњих — границе су које означавају праведан рат.  

У Еванђељу Исус Христос каже: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот положи за пријатеље своје (Ј. 15,13). Онај који се из љубави према ближњима стави у заштиту њиховог мира, њихове слободе, против злочинаца, тај ставља живот свој на коцку са спремношћу да га изгуби“ (Патријарх Павле 2018, с. 91).

          Управо се у овим речима патријарха Павла показује и дубоко разумевање и саучествовање у патњи српског народа оца Романа, за кога су нападнута Србија и њен недужан народ оличење Добра у борби са злом, а стати на страну Истине и борити се за њу, значи заправо хришћански позив и чин:

„А мы живем в безумную эпоху

Под игом отщепенцев и иуд.

Златой телец. Насилие и Похоть

Треглавым змием пожирают люд.

(...)

Стальные птицы клювами стальными

Уничтожают братский наш народ.

Россия! Встань! Ужель смолчишь и ныне?

Не оборвешь стервятников полет?“

Познато је да су сви руски велики песници усредсређивали своје осетилно искуство ка томе што је главно, најважније или управо освештано у животу света и човека. Они су, како каже Иљин, огледало Божије; и узбуђено, умиљено њихово срце почињало је да пева. Tо „појуће срце“ доноси њиховој поезији све остало, без чега песма није песма, и зато се код њих неретко чини такво осећање, да и речи и размер, строфа, и ритам, и рима долазе ка њима „сами“.

Каква је то песма коју отац Роман пева о Србији?

То је песма монаха и ратника, духовног ратника за слободу његовог сабрата у Господу; то је јецај и вапај, али и молитва; то је крик туге због страдања српског народа, али и усклик радости због вере и наде да ће „безумна епоха“ минути, да се страдања и патње прочистити душу човека који се, у трци за стицањем земаљских добара, потпуно окренуо од Господа. То безверје које је дочекало оца Романа још на самом почетку путовања кроз Србију, најбоље илуструје сцена у којој он пита возача:

„— Почему так мало Церквей?

— Вот моя церковь! — указывает на свою машину.“

Узалудно покушавајући да кроз плодне равнице Србије угледа неку куполу или крст, отац Роман се пита: „Не в этом ли главная трагедия Сербии?“

Међутим, сасвим другачију слику Србије, рекли бисмо онакву каквој се отац Роман надао, у какву је веровао, представља његов сусрет и доживљај са средњовековним манастирима и црквама које је, пре уласка на ратом захваћену територију Косова и Метохије, обишао: Манасију, Милешеву, Раваницу, фрушкогорске манастире, Сопоћане, Студеницу, Градац. Иако је његов обилазак практично био у сенци ратних збивања, прекидан вестима о страдањима и смрти које су из тренутка у тренутак пристизале, свим тим трагичним „спољашњим“ догађајима био је супротстављен унутрашњи мир средњовековних манастира и монаштва које се у њему налазило. „Смирена душа не страда“, поручио је отац Роман касније, у једном интервјуу (https://www.srbijadanas.net/intervju-jeromonah-roman-matjusin-onome-koji-boga-ljubi-sve-je-na-korist/). Оно што је посебно изненадило оца Романа јесте блискост монаштва и војника, њихово духовно јединство, и сазнање да они чине заједницу у Господу, јер се, свако својим средствима, бори за Истину, а Истина је само Једна („Радует единство священников и солдат“, записује он и додаје: „Смотрю на их простые лица. Радуюсь теплому общению священства и солдат. В России такого единства я не видел. Что значит, жить в постоянной опасности, ходить возле смерти“).

У манастиру Раваници, на пример, у којој се налазе мошти кнеза Лазара, предводника српске војске у Косовском боју 1389. године, отац Роман је забележио речи свог водича, професора Драгана Недељковића, које су га, слободно можемо рећи, потпуно учврстиле у уверењу да и одмбрамбени рат који сада води српски народ има исту квалификацију „рата за Истину“:

„— Перед сражением ему явилась Матерь Божия, — ровно повествует профессор, — сказала, что он может выбрать или царство Божие, или победу над турками. И он выбрал царствие Божие. Турок было во много раз больше. Царь Лазарь и его воинство причастились и пошли на смерть.

Вот откуда силы у этого народа!“

Та „снага“ српског народа је вера да се из рата може изаћи као победник, упркос свим „чињеницама“ које иду у прилог освајачу као војно доминантној сили. Отац Роман осећа ону снагу вере православне, захваљујући којој је српски народ опстао и пет векова потом под турском влашћу, и захваљујући којој ће, верује он, преживети и овај неправедан рат. Јер, како се каже у Библији: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава стражар“ (Псал. 126: 1-2). Оца Романа су посебно дотакле речи, та „жива снага народа“, уклесане на камену, у Крушевцу:

„— Человек, если ты ступишь на Сербскую землю, кто б ты ни был, свой, пришлец, посетив Косово поле, увидишь многие кости мертвых, камни. Знай, что мы и доныне стоим, как эти камни.“

Иако у дневничким путописима оца Романа нема много страница које су посвећене самом боравку на Косову и Метохији, чини се да оне представљају суштину његовог путовања по Србији, јер сам наслов „Там моя Сербия“ не упућује само на Србију, него конкретно, суштински и јасно – на овај свети српски простор који треба одбранити и сачувати православну духовну заједницу. Отац Роман бележи пре свега упозорења које је добијао пре уласка на ову територију да тамо бесни рат и да је тешко сачувати живот, нарочито због тога што очигледни знаци, попут мантије и крста, могу бити мета наоружаним Шиптарима, али и непријатељски расположеним припадницима КФОР-а. Решен да посети припаднике руских добровољачких јединица у околини Приштине, отац Роман се сусрео не само са причама о свакодневном страдању и мучењу српског народа, али и свештенства у манастирима, већ је могао да кроз патњу људи са којима је путовао и разговарао, осети оно што је душа народа:

„Косово — это сердце (“душа” — поправляет отец Петр) Сербии. И ныне, под одобрение всего мира, у сербского народа вырезают сердце. Здравствуй, Косово, я твой гость. Душа полна особым звучанием.“

У једном писму из 1915. године отац Павле Флоренски је записао чувену реченицу да је „додирнути Бога, могуће је само кроз душу другога“. Тај „сусрет са душом Србије“, са Косовом, доживљај јединства које је отац Роман Матјушин имао при сусрету са патњом у духу и вери братског народа, то „осећање Бога“, прерасло је у једну од најлепших његових песама „У поля Косова“, коју је касније забележио у манастиру Гргетек (22. јуна 1999), пре повратка у Русију.

          Уопште говорећи, доживљај Србије и српског народа који је отац Роман имао током свог боравка, у време њених најстрашнијих дана 1999. године, не може се никако посматрати издвојено и изван контекста историје руско-српских духовних веза које су трајале вековима. У корену тих веза јесте православље, које је, по речима оца Романа, велики дар, јер: „Народни корени и православна вера чувају народ од губитка самосвојности, не дајући му да постане храна антихристу, да се раствори у вавилонској смеси“ (https://www.srbijadanas.net/intervju-jeromonah-roman-matjusin-onome-koji-boga-ljubi-sve-je-na-korist/).

          Заправо, слика Србије коју даје отац Роман у својим Дневничким белешкама је, на неки начин, понављање вечног обрасца о „две Србије“, коју је изразио још Ф. М. Достојевски: „Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива... која... већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере... какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније него што је Србија. Али, упоредо са том ʼгорњомʼ Србијом (...) постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као сунце, она воли Русе и верује им“ (Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1876. с. 331).

          „Горњу“ Србију препознајемо у једној старијој песми оца Романа Матјушина „Без Бога је нација – гомила“ , док су његове Дневничке белешке сусрет са „доњом“ Србијом, коју је отац Роман најнепосредније упознао, боље рећи препознао као своју (на шта указује и сȃм наслов књиге), у времену када је засијала њена вечна искра, њена душа – Косово, – у време најстрашнијег прогона и страдања. Јер, „ономе који Бога љуби – све је на корист“, па и страдање, које ће народ пробудити из духовног слепила. А у том пресудном тренутку „буђења“ обраћање оца Романа српском народу израз је највише љубави да човек и народ у страдању никада није сȃм, јер је део духовне заједнице православног света, „јединства у Богу“:

„О Сербия! Душа моя готова

В дружине братской за свободу стать:

Кто раизлучит нас от Любви Христовой,

Когда нас убивают за Христа?“

ИЗВОРИ

http://rus-sky.com/history/library/roman/roman.htm

Јеромонах Роман Матјушин, Јасиков шумарак, с руског превела Зорица Кубуровић, „Catena mundi“, Београд, 2015.

ЛИТЕРАТУРА

Димић, Жарко. Руско-српске везе од IX до средине XVIII века = Русско-сербские связи с IX по середину XVIII веков : са освртом на почетак развоjа модерног школства код Срба : (преглед) / Жарко Димић ; прев. на рус. Драга Вигњевић. - Бачка Паланка : Логос ; Нови Сад : Мало ист. друштво, 2010.

Иљин, Иван. „Када ће се обновити велика руска поезија“, у: Песници распете Русије (цветник руске боготражитељске поезије XX века), приредио Владимир Димитријевић, препевали Владимир Јагличић и Владимир Димитријевић, Народна и универзитетска библиотека у Приштини, 1997, стр. 205-220.

Патријарх Павле. Косовска искушења. „Књига-комерц“, Београд, 2018.

Русские о Сербии и сербах (архивные свидетельства). I–II. Составление, подготовка к изданию, введение, заключительная статья А.Л. Шемякина. Институт славяноведания РАН – Москва. „Индрик“, 2014.

Свети Николај (Велимировић). Рат и Библија. Сабрана дела епископа Николаја, књига IV. Православна црквена општина Линц, Линц, 2001.

Сербско–русские литаратурные и культурные связи XIV–VV вв. Институт славяноведания РАН – Москва; Матица Сербская – Нови Сад, Санкт Петербург, „Алетия“, 2009. 

            Сибиновић, Миодраг. Множење светова: руски писци у српској преводној књижевности. „Clio“, Београд, 2015.

            https://www.srbijadanas.net/intervju-jeromonah-roman-matjusin-onome-koji-boga-ljubi-sve-je-na-korist/

            http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/990044/ruska-poezija--pesnik-jeromonah-roman.html

Рад је објављен у зборнику XXXV XАРАКСКИЙ ФОРУМ: ПОЛИТИЧЕСКОЕ ПРОСТРАНСТВО И СОЦИАЛЬНОЕ ВРЕМЯ: СИСТЕМА КООРДИНАТ В МЕНЯЮЩЕМСЯ МИРЕ, 2-7 октября 2018 г. г. Ялта, Республика Крым, Симферополь ИТ «АРИАЛ», 2019, стр. 353–365.