ПЕТЕР ХАНДКЕ, Праву није потребна легенда, а тек му није потребан никакав мит

Велика Хоча 

Увек изнова у последњим деценијама рефрен да су Срби хтели да остваре своје право на Космет (Косово и Метохију) из одавно застареле, сем тога и изгубљене битке (против Турака) на Косовом пољу, anno 1389. И било је онда веома лако исмејати такве захтеве, као што је рецимо у Зидојче Цајтунгу писало да би то било као кад би то Баварска данас прогласила Истру за своју јер је краљевина Б. у 19. веку имала поседе. Ја овде још ниједног Србина од крви и меса нисам срео, а посебно не у Великој Хочи, који би о Косову почео причу са Косовим пољем. Ако је неки становник енклаве уопште и причао о свом праву онда о једном које се изводило из садашњости и прошлости што га објашњава, живом, не застарелом, из живота на овом тлу и његовом обликовању од стране људи који ту сада живе, сада и сада у савезу са претходним животом и минулим радом родитеља, њихових родитеља, прародитеља, прапрародитеља. Овом праву није потребна легенда, а тек му није потребан никакав мит. Право на земљу долази из Сада и Овде. А ову земљу су људи из Велике Хоче сада, без питања морали да посматрају као изгубљену? И чудно је можда још да се реч правда у мом сећању за све време чула из уста само малог броја људи из енклаве, међутим утолико чешће реч неправда. И приде ми је у уху реченица једног младог добовољца из Средње Европе који је, а како другачије, „хтео да остане анониман“ о Србима и одузетом им Косову: „Велика неправда се десила.“ Али, такав је живот. Или: такве игре игра историја?

Када сад у новембру помислим на мајску недељу у Великој Хочи шта ми прво падне на памет? То су столице на склапање бившег сеоског биоскопа, поређане у контејнеру по имену „Рамбује“. Нико ту није заузео место, седишта су празна као и читав контејнер. А притом мислим на причу из Љубитеља биоскопа од Вокера Персија у којој јунак једном приликом мудрује изнад редова седишта, ноћу у напуштеном биоскопу на некој периферији у, мислим, Батон Ружу, Луизијана: како ова празна седишта у ноћи причају о истрајавању кроз године и деценије. Да ли је исто тако и са седиштима у контејнеру, тамо у средишту енклаве? Да ли они држе онај скуп савета, сабор од чије саме речи се старац из Велике Хоче у свом јаду осетио усправно? Не знам. Али оне су сада ту, седишта, и говоре свој језик.

Петер Хандке, Кукавице од Велике Хоче, Дом културе „Свети Сава“, Косовска Митровица, 2011, стр. 65–66. 

ПЕТЕР ХАНДКЕ, Само у превођењу – поузданог текста – уживам у својој духовној присутности

Ти знаш, био сам много година и сам аутор. Тако срећног видиш ме данас и зато што то више нисам. А сада ћу ти испричати разлоге тог мог ослобођења. Послушај, драги мој! – У почецима писања видех свет у себи као поуздан низ слика које је требало само да гледам и да их опишем једну за другом. Временом су се, међутим, изгубили јасни обриси, и из тог усредсређеног сагледавања себе изнутра додатно је настало ослушкивање. Моја замисао тада беше – па и искусих увек њено остварење – да ми је у мојој нутрини било дато нешто попут пратекста, нешто још поузданије од узорне слике, јер, непотрошан у времену, тамо је увек, истовремено, и бивствовао и догађао се, а са моје стране могао се без отезања пренети на папир, само ако бих се на било чему зауставио и у њега удубио. У том периоду сам замишљао писање као чисто са-слушање и са-писање, као превођење, у коме је уместо видљивог предлошка важио потајни пра-говор. Али са мојим сном се догодило као и са свим мојим сновима: кад год сам хтео да га забележим и склопим у неку врсту Велике књиге снова – не чинећи то само с времена на време и фрагментарно, него и систематски, свакодневно – постајао је он све мањи, а и значио је све мање; све што је повремено, у крхотинама, говорио, уопште више није била планирана целина. Мој покушај да дешифрујем онај пра-текст у мени и тако изнудим неку свезу, јавио ми се сада такорећи као грех. Тиме је почео страх. Сваки пут сам се све више грозио седења и чекања. Међу свима у мом позиву које сам познавао, био сам, колико ми је познато, једини које се плашио писања, и тако из дана у дан. И, из ноћи у ноћ, иста мора: претходио је заједнички наступ пред великим аудиторијумом, и сви су имали своје текстове, само ја не. Када је онда дошао крај, усред једне реченице без каквог осећања, без смисленост, без ритма, погодио ме је он као забрана писања, за увек. Ништа више своје! Сећам се како сам тога дана изашао напоље на најжешће сунце, стајах сатима под расцветалим јабуковим дрветом, хладан као мрцина, и онда се, ипак, смејах, у мислима, изреци једног великана: „Треба само да дунеш у шаку и ствар ће већ кренути!“ И после прелазног периода ћутања постао сам тај кога познајеш: само не више нешто Своје! Тај праг више не прекорачити! Остати у предњем дворишту! Коначно могу да саучествујем, и не морам, као некада, да будем у главној улози, и само тако, као са-учесник, смем и ја, коначно, да покажем адуте! Само у превођењу – поузданог текста – уживам у својој духовној присутности и осећам се виспреним. Јер, за разлику од раније, знам да је тада сваки проблем решив. Додуше, увек поново се мучим, али се више не мрцварим, и не чекам више да се заметне она мука у којој стичем право да пишем. Преводилац поседује извесност, потребан је. И, тако се ослободих и страха; е, давно је прошло то време када сам, шиљећи оловку пред рад, дрхтав, какав сваки пут бејах, ломио мине једну за другом! И, ујутру, при буђењу, уместо да се преплашим оног изгнанства из пређашњих дана, чезнем за превођењем као својом кућом. Преводилац, а то ја јесам, и ништа друго, без задњих мисли, у потпуности сам то, што јесам; док сам својевремено сам себи често изгледао као издајник, сада свакодневно доживљавам себе оданог. Превођење ме односи у дубоки мир. И, погледај, пријатељу: та чуда која доживаљавам одмах и остају – сада не више у улози Једног. Још увек је довољна једна права реч да мој отежали ход, и поред старости, пређе у трчање! Остаје и даље она непромењена ужурбаност – само, она ме више не присиљава да мудрујем, него ми допушта да будем пријатно површан. Тако, приказујући, највише могуће лепим, твоје ране, скривам ја своје. Да умрем за писаћим столом, то желим тек откако сам преводилац.

Петер Хандке, Поподне писца: приповест, у преводу Жарка Радаковића, „Прометеј“, Нови Сад, 2018, стр. 62–63.  

ПЕТЕР ХАНДКЕ, Пишчева ноћна мора

Писца, који је још само привидно био слушалац, мучила je честа ноћна мора. Сањао ју је искључиво y време свога писања, а у њој није било радње, него увек исте пресуде, која се током ноћи понављала: то преко дана написано не само да није важило и да ни о чему није говорило оно није ни смело да постоји; писати било је кажњиво; дрскости уметничког дела, књиге, беху најљуће преступништво, на које се надовезивало проклетство, као ни на један други грех. И то осећање неопростиве кривице, а тиме и прогонства из света, за сва времена, доживео је сада пробуђеним чулима, усред те шетње на крају радног дана. Другачије него y сновима, сада се, додуше, могао сређено упитати о свом проблему – писања, описивања, приповедања. Шта је била његова, Пишчева, ствар? Да ли је у његовом веку yoпште још постојала тако нека ствар? Какав је то мушкарц могао бити неко које на сав глас тражио да се његова дела или патње не само тематизују, архивирају, или постану грађа повесних књига, него још и даље преносе, y форми епа или само кратке песме? И којем богу је требало запевати хвалоспев? (И y коме је још било снаге да се размахне и запева тужбалицу о одсутном богу?) И где је био тај дугогодишњи владар чије се време владавине није славило само топовским салвама? И где је био тај његов наследник који на своју дужност није ступао само уз севање муња? И где су били ти олимпијски победници чији су повратци кући заслуживали нешто више од повика браво, махања барјачићима и туша? И које су се то народоубице овога века могле једном једином терцином заувек послати у њихов пакао, уместо да се уз било какав изговор поново дижу из гробова? И како, са друге стране – нe више само што се тиче уображаваних него већ сваког тренутка могућих пропасти света – једноставно те драге ствари планете пустити на неко дрво, у неку област, у неко доба године, да владају, у форми једне строфе или једног пасуса? Онај крајичак погледа вечности – где га је још било? И које при свему томе смео да каже да је уметник и да упорно брани у себи унутрашњу страну света? На тај фронт питања долазио је онда следећи одговор: већ тиме што сам се издвојио – пpe колико година? и ишао по страни, да бих писао, признао сам, као човек друштва, свој пораз; доживотно сам себе одвојио од других. Седео ја и до краја овде са народом, поздрављан, грљен, посвећен његовим тајнама – ипак му никада нећу припадати.

Петер Хандке, Поподне писца: приповест, у преводу Жарка Радаковића, „Прометеј“, Нови Сад, 2018, стр. 56–57.