ЈУСТИН ПОПОВИЋ, Иза густе копрене видљивог протежу се безбројне бескрајности невидљивог

 Невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог. Безбројни су облици у које се облачи невидљиво. Облачи и пресвлачи. Видљиво је сунце али је невидљива сила која га загрева. Видљива су многобројна сазвежђа, али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз безкрајна пространства те се не сударају. Bидљив је магнет, али је сила његова невидљива. Видљива је земља, али је тежа њена невидљива. Видљиви су океани, али је невидљива сила кoja их ослањује. Bидљив је славуј, али је невидљива животна сила која га држи у постојању. Bидљива су многа бића на земљи, али је невидљива сила која их уводи у живот и држи у границама живота. Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће, али је невидљива сила која из једне исте земље производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.

Тако изгледа свет око човека. А шта да кажемо о самом човеку? О, y њему се тек одиграва најинтересантнија и најдраматичнија утакмица између невидљивог и видљивог. Ту се невидљиво са видљивим загрлило страсним загрљајем, загрљајем коме нема краја ни у овом ни у оном свету Погледајте, човек жртвује своје видљиво тело за извесна убеђења своје савести. А гле, савест је нешто невидљиво. Ако није тако, покажите ми је да је очима видим. Човек иде у смрт за извесну мисао, за извесну идеју. А гле, мисао је нешто невидљиво, идеја је нешто невидљиво. Ако није тако, покажите ми их да их очима видим. Мајка телом својим видљивим брани своје дете када је у опасности, и жртвује своје видљиво тело. Ради чега? Ради љубави. А гле, љубав је нешто невидљиво. Ако није тако, нека ми мајке покажу ту њихову љубав да је очима видим. Шта је то мисао, шта је то осећање, шта је то савест, покажите ми их да их очима видим у њиховој самосталној и вештаствено очигледној стварности! Но, ви ми иx не можете показати, јер је све то по природи својој невидљиво.

Значи: оно што је најглавније у човеку јесте невидљиво. И још: човек у ствари живи оним што је невидљиво у њему. Када то невидљиво напусти човека, онда тело умире. Да није тако, и мртвац би, бар док је на мртвачком столу, могао обављати животне функције, Јер има иста чула, исте физичке састојке као и жив човек. Само једно нема: нема душе у телу, душе која држи тело у животу, душе која кроз очи гледа, кроз уши слуша, кроз чула дела, кроз мисао умује. Та невидљива душа и јесте извор свега видљивог живљења човековог Вама се мождa не свиђа што је душа невидљива? Та и од тела нашег шта видимо? Само кожу, а све главне животне функције: функције нерава, срца, плућа, јетре, мозга, све је то сакривено од очију наших. У нама гамижу или вихоре све неке невидљивости, све нека привиђења. У овом погледу просто је генијална мисао коју је о човеку недавно изрекао познати биолог др Алексис Карел, у своме већ знаменитом делу: L’homme c’est inconnu. Ta мисао гласи: „Сваки је од нас само поворка привиђења кроз која путује несхватљива реалност – la realie in connaissable“’. Човек је заиста нешто што најмање знамо, што најмање познајемо. Др Карел вели: „Треба отворено признати: од свих наука, наука о бићу човековом представља највише тешкоће“.

Будимо искрени: сва три света: и космос, и земља, и човек представљају собом неке невидљиве силе, обучене у материју. Разгрни ма шта или ма кога, из свачега и из свакога неки непознати невидљивко нетрземице гледа у тебе својим тајанственим очима. Али ако смо логички доследни и духовно смели људи, доведимо до краја своју мисао. Ја то и xohy: сва три видљива света: космос, земља и човек, само су пројекција невидљивог у видљивом. Видљива природа је материјална пројекција нематеријалних, невидљивих мисли Божјих. А човек? – Човек је то исто и нешто далеко више од тога: човек је видљива пројекција невидљивог лика Божијег.

Свака ствар у овоме свету јесте рам, y који је Бог урамио по једну мисао своју. А све ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Идући од ствари до ствари, ми идемо од једне мисли Божје до друге, од једне фреске Божје до друге. А идући од човека до човека, ми идемо од једне иконе Божје до друге. Јер док је Бог у ствари овога света урамио мисли своје, у човека је урамио лик свој, икону своју. Речено је у светој књизи: „И створи Бог човека по лику свом, по лику Божјем сгвори га“.

Гле, превелики Бог урамио је лик свој, икону своју у блатњаво тело човечије. Зато је сваки човек мали бог у блату. Да, мали бог у благу. Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и ствари, изнад свих анђела и Арханђела, диже п уздиже до самог Бога. Ниједног човека не шаље Бог у овај свет без лика свог. Зато je сваки човек богоносац од утробе мајке своје. На тајанственој граници између два света стоји благи Господ Христос и сваку душу коју шаље у овај свет обдарује прекрасним ликом својим. Зато је сваки човек по природи христолик, по природи христоносац.

***

Господо, иза густе копрене видљивог протежу се безбројне бескрајности невидљивог. У ствари, нема грубе границе између видљивог и невидљивог, између овостраног и оностраног, између природног и натприродног. У свему, по свему и кроза све видљиво и невидљиво царује и влада Он: чудесни и тајанствени Бог и Господ, Богочовек Христос. По свему видљивом и невицљивом Oн је разлио своје божанске вредности, те све од бескрајно малог до бескрајно великог има своју божанску вредност. Нарочито човек. Јер, обдарен боголиком душом, он представља у маломе свет свих божанских вредности. У томе је божанско величанство и божанска неприкосновеност његове личности.

Божанско величанство и божанска неприкосновеност човечије личности јесте најскупоценија истина у нашем човечанском свету. Стога је сваки човек – наш брат, наш бесмртни брат, јер сваки човек има лик Божји у души својој. И самим тим има вечну, божанску вредност, стога не треба ни једног човека сматрати за материјал, за средство, за алат. И најнезнатнији човек представља апсолутну вредност. Зато, кад год сретнеш човека, реци себи: гле, мали бог у блату! гле, мој мили, мој бесмртни брат и вечни сабрат!

Јустин Поповић, О духу времена, Политика – Народна књига, Београд, 2005. стр. 69–71.

Топчидерска црква Светих апостола Петра и Павла

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, ***

Стихови моји, писани одавно,

Још док и не знах да сам поета,

Бризнули као вода над фонтаном,

Искре ватромета,

Што се, незвани, ко ђаволи врте

У светилишту, где је сан и кȃд,

Стихови моји о младости и смрти

–– Нечитани никад! ––

Разбацани по прашним рафовима

/Где нико није ни тражио вас!/

Стихови моји, као скупа вина,

Дочекаће свој час.

13. мај 1913.

Коктобељ

М Цветајева, Песме и поеме, Изабрана дела Марине Цветајеве, Прва књига, приредила Милица Николић, Народна књига – СКЗ, 1990, стр. 91.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ, Стид

Жички духовни саборе!  

Српска реч je дошла до речи пре хиљаду година, а Жича је једно од њених родних места.

После сабора и беседа одржаних овде током векова –– мени је преостало да кажем само реч захвалности која ако већ неће бити достојна ни овог места ни овог признања ни овог дана – биће бар кратка као и име овог храма.

Како би могло бити друкчије на Преображење Господње, у Храму Вазнесења Христова, ако поред свега знамо и то да је себе сматрао лошим говорником и сам Мојсије и „да би се од сваке славе ваљало штитити као од рђе!“

Први добитник овог златопечатног признања је овај храм, а доделио му га је онај који га је подигао, први српски краљ, који се у њему и крунисао, а крунисао га је нико други до Свети Сава. А само име „седмоврата Жича" нас учи да је у њој крунисано седам српских краљева. Предање још додаје да је прва славодобитница овога златопечатног признања добила име по златној жици која је, као божје знамење, пада с неба на ово место и камење од кога је озидана. Та жица је постала жила и жилиште српске цркве, жижа нашега духовнога вида, жишка у небеском пепелу.

Замрсити се – један је од хришћанских грехова. А ми Срби смо се, и као појединци и као народ, и поред таквих темеља, жилишта, жижа и жишки – толико замрсили, да не само да што не умемо наћи крај концу, него се често чини да је и цело клупко наше националне судбине испало из наших руку и да се на наше очи котрља низ стрмен времена.

Слепи за суштину, као да смо бригу за своју судбину препустили другоме, заборављајући да преображење није могуће ако није у нашим рукама, а спасење, да и то кажем у Дому Спаса – нико и не спомиње.

Земља је сменила небо. Транспозицију, трансценденцију, трећу руку којом је створена сва српска уметност, написана поезија, озидане и осликане задужбине и манастири као наше највеће вредности – смениле су транзиције и трансакције, трансфери и трансверзале, трансплантације и транвестити и то веома транспарентно.

Онако како су некад опремане књиге, данас опремају новчанике, боце и привеске за кључеве. Почело се писати с три прста, наставило прекуцавати с два, сада се кликће једним. Биће добро ако се с једним и заврши, ако на крају, као и на почетку, тај један опет не буде палац.

Можда се ни у једном веку колико у двадесетом није толико глагољало о променама и преображајима, обнови и изградњи, новом добу и новом човеку. И не само глагољало, него су за тај наум поклани милиони. Разуме се, да у томе ни ми нисмо изостали и у борби за такав напредак постигли највећи назадак у историји.

Можда је сваки од нас доживео већа чуда него и један Савле у прошлости. Савла је Господ само једном упитао „Зашто ме гониш?“ И Савле је постао Павле. Нама то питање поставља целог живота и сваког дана, али као да више не верујемо ни себи ни својим очима и ушима. Ко je човек да би се њему јављао Бог? Да је човек остао човек колико је гуштер остао гуштер, где би му био крај.

Крајем другог миленија, Савле се умножио у милионима који нису кренули у Дамаск, него у Москву и из Москве. И они су за своју веру прогонили хришћане, а само у Русији поклали шездесет милиона. Преко ноћи су огласили преобраћење, променили име, веру и цркву. Али ниједан се не каје, злочине не спомиње, многи покушава да отме барјак и постане весник нове промене. Нуди нове лекове и чуди се кад му довикују: „Лекару, излечи се caм!” Лажним преображеницима скинуте су образине и они још немају храбрости да се погледају у своје право лице.  

Мислити то није најгоре од свега узалуд је саветовао онај најгоре послушани философ, који је уз то додавао да треба ћутати о ономе о чему се не може говорити.

Хиљаду година пошто су се уписали у људе и људску историју Срби се питају како cе зовy, којим језиком говоре, којим писмом пишу, којим се крстом крсте, којим путем иду, у којој земљи живе. Двоуме се да ли да се врате на широке вековне темеље Стевана Немање и каноне Светога Саве, или да продуже полувековну дивљу градњу и безакоње.

Поезија нас још увек држи на окупу. У то се толико пута уверио и онај који говори ове речи. Она заиста остаје „безвремени рај чисте игре" насупрот нашој егзистенцији и историјској судбини. Она још није изгубила читаоце, нити се растала са свакодневним живим говором, и не рађа се само као мртво слово на папиру. Док читам песме, чини ми се да слушаоце држим на скупу, да дишу једном душом, а сваком речју коју изговорим изван ње понекога изгубим. И не само понекога него многога, а у суштини ни због чега.

Па да јој се опет вратим у својој речи на Жичком духовном сабору.

Још не знамо ко коме господари, ми језику или језик нама. Изражава ли он нас, или самога себе. Јесмо ли поданици језичког законодавства, или ћораве коке које натутавају на зрна случајношћу језика. Песма је самој себи довољна и подређена законима поезије. У сваком случају, језик зна више о нама него ми о њему. Рецимо, крилатица „ћераћемо се још“ која нас боље познаје него ми њу и више говори о нама него ми о њој.

Код нас се догађа и још нешто што се није догађало раније. Некада су читаоци напуштали песнике, сада се чини да од поезије одустају и песници, и књижевни тумачи и мислиоци, а остају јој верни читаоци. Они однекуд долазе и претрајавају о свом трошку, можда и зато што о њима нико не брине. Одустајање од поезије значи одустајање од човека.

Господ је за седам дана створио свет, али је тих седам дана продужио на векове и миленије. Ништа није створио што још не ствара, ни један дан није окончан, а шта је дан ако није вечан, и шта има у вечности што нема y једном дану.

Господ још ствара човека по своме обличју, одваја светлост од таме, наређује земљи да из себе пусти траву, и дрвету да роди, говори птици да лети. Стварању и престварању нема краја, а кад оконча своје дело показаће се да је све трајало седам дана.

Само људска кост се ствара једино у мајчиној утроби, а нигде друго у природи и од ње нема ничег трајнијег на земљи. На данашње Свето Преображење, у Жичи, не могу а да опет не подсетим на онај славни одговор незнаног теолога који је, на питање како је Христос преобразио воду у вино, одговорио: „Вода се заруменела када је видела свога Творца.“ 

Чиста вода којом се умивамо, вода којом нас купају и при доласку на овај свет и на одласку на онај, бистра вода нашега крштења, застидела се пред својим Оцем. Постиђена вода постаде крв Христова. А колико би се, пре воде, требали стидети други, а више од њих ми сами, због себе и других, а понајвише онај који ово говори, и то пред самима собом а камоли пред својим Оцем.

Овом одговору који сам већ наводио и који нисам нигде прочитао већ давно чуо од епископа Атанасија Јевтића, за ову прилику ћу додати још нешто.

Наиме, у крају у којем сам провео своје рано детињство, преобразити се и преображавати се значи стидети се. Зачудио сам се кад је у том значењу нисам нашао у речницима српскога језика, ни у оном Вуковом ни у оним доцнијим. А она је жива и дан–данас у нашему народу, и нема несташна детета коме мајка није рекла: „Свакоме је једном у години Преображеније, а мени је од тебе сваки дан.“ Помислио сам, није ли за то значење знао онај незнани теолог и у свом одговору само превео питање на српски језик. Преображеније је у нашим брдима најљући атрибут, нешто као застиђе.

Стид је последњи доказ да смо људи, најлепши украс људскога лица. Није ли и један од највећих модерних писаца завршио свој роман страхом да ће га стид надживети. И све док нисмо изгубили способност да се застидимо, има наде у наше преображење. У ствари, кога год бриде образи већ се преображава. Ни вода више није невина као на почетку, и она се y свашта умешала. Има многих који је не пију, а народни песник каже:

           Дрина водо, још једно столеће,

           Србин воде с тебе пити неће!

Није ли први и најневинији стид везан и за наше прве стихове, које песници скривају као највећи грех и срамоту. Није ли и мене тај грех и тај стид довео на ово место? И нема ли нешто постидно у сваком признању које добијамо у овом страшном и срамотном времену. И ја на крају ове немуште захвалнице на части коју сте ми указали морам да кажем да се помало стидим што се више не стидим.

У Жичи, на Преображење Господње, 2002. године.

Из зборника Матија Бећковић, песник, уредник Драган Хамовић, Народна библиотека «Стефан Првовенчани», Краљево, 2002, стр. 17–22.

МАРИО ДЕ АНДРАДЕ, Мојој души се жури

Рачунао сам своје године и открио да ми је остало мање времена за живот од оног којег сам проживео до сад.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша, прве је појело са задовољством, али кад је видело да их је остало још мало, почело их је јести са посебном пажњом и уживати у сваком залогају.

Немам више времена за бесконачне конференције у којима се говори о статутима, правилима, процедурама и унутрашњим одредбама, знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

Немам више времена да подносим апсурдне људе који, упркос поодмаклим годинама, још нису одрасли.

Немам више времена да се борим са неоствареним. Не желим да будем на скуповима где се его надувава.

Не могу трпети манипулаторе и опортунисте. Нервирају ме завидни људи који покушавају да дискредитују способне да би освојили њихове позиције, таленте и достигнућа.

Моје време је прекратко да бих расправљао о насловима. Желим садржај, супстанцу, мојој души се жури.

Није остало још пуно слаткиша у кутији.

Желим да проведем живот са људима које краси истинска човечност. Људима, који умеју да се смеју властитим грешкама. Људима који разумеју своје предодређење и не крију се од својих дужности. Онима који бране људско достојанство и желе само да буду на страни истине, правде и праведности. То је оно што живот чини вредним живљења.

Желим да будем окружен људима који знају како да додирну срце других људи. Људима које су тешки ударци у животу научили да одрасту и сачувају нежне додире душе.

Да, жури ми се. Жури ми се да живим тим интензитетом коју само зрелост може дати.

Не желим узалуд да потрошим више ни један слаткиш који ми је преостао. Сигуран сам да су још слађи од оних које сам већ појео.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом, са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота и онај други почиње у тренутку кад схватиш да је живот само један.

КОНСТАНТИН КАВАФИ, Прва степеница

Теокриту се жалио

једног дана млади песник Еумен.

„Две ће године како пишем,

а само сам једну идилу саставио.

То је моје једино целовито дело.

Високо је, видим, на жалост,

врло високо степениште Поезије;

а с ове прве степенице где сам сада

никад се нећу успети несрећник.“

Рече Теокрит:

„Те су речи

неприличне и хуљење.

Макар и да јеси на првој степеници, треба

да будеш поносан и срећан.

То докле си стигао – није мало,

то што си постигао – слава је велика.

Јер већ и та прва степеница

много је од обичног света удаљена.

На степеницу ту да закорачиш,

треба да пуноправан грађанин

постанеш у граду мисли.

А тешко је у томе граду

и ретко бива да те прихвате за суграђана.

На његовом ћеш тргу затећи законодавце

којима се не подсмева ниједан авантуриста.

То докле си стигао – није мало.

То што си постигао – слава је велика."

ТИН УЈЕВИЋ, Звијезде у висини

Не љуби мање који много ћути

он много тражи, и он много слути,

и своју љубав (као парче крува

за гладне зубе) он брижљиво чува

за звијезде у висини

за срца у даљини.

 

Ћутање каже: у туђем свијету

ја сањам још о цвијету и сонету,

и о питару поврх трошне греде,

и о љепоти наше свијетле биједе,

и у зар дана и у плавет ноћи

сним: ја ћу доћи, ја ћу доћи.

ТИН УЈЕВИЋ, Високи јаблани

Они имају висока чела, вијорне косе, широке груди;

од громора њина гласа шума и море се буди,

а када руком махну, обзори свијета се шире

и буне, и продиру у вис, у етире.

Али, за своју снагу они су захвални патњи,

биједи, сужањству, глади и њиној црној пратњи.

Они имају снагу вјере што живи у смаку

и врело свјетлости што тиња у мраку

и сунце у облаку...

Они имају полет орлова, срчаних зрачних птица,

они познају пјесму наших најдубљих жица,

за свијет у слободи. за свијет у љепоти,

људи својих дјела, дјеца својих руку,

рођена у плачу, сазрела у муку.

Њина мушка десна непрестано зида

дворе човјечанства. Дом Прометеида!

И гдје тиња савјест, као искра света

око њих се купи оријашка чета

за слободу права

Али у самоћи њихова је глава

исправна и чиста поврх мрачне руље

гдје их не разумију глупани и хуље,

као вршак дивних, зелених јаблана,

режући до муње ведри обзор дана.

Тако, уистину, до њих воде пути,

гдје се појас ријеке у долини слути,

гдје се ситно цвијеће плави, руји, жути;

нагнути у понор, небескога свода

док црвена јесен друмовима хода.

Ми ступамо бијелим долом у тишини,

они, сами, горди, дршћу у висини,

муче жедну зјену или ревну опну;

што не могу, што не могу да нас у вис попну.

Поврх њина вршка гдје се пјесме гнијезде

само виле лете, или буре језде;

а над њима сунца; само звијезде, звијезде!

ТИН УЈЕВИЋ, Васионац

Сто гласова из стотине грла,

из дубина стоструке ми свијести,

грми, кличе: Још ме није стрла

тешка жалост затајаних вијести.

Сто пјесама из сто мојих врела,

из дубљине стоструке ми воде,

шикну, викну: Није ме распела

заробљена богиња слободе.

Кличе, вапи душа многим умом,

буни се у груди срце шире.

Докле ходам погаженим хумом,

ускрснут ћу Асир и Мисире.

 

Струје мисли као вир зеленца.

Помиче се моја мртва снага.

Себе мотрим усред свога зденца,

усправљам се усред саркофага.

Уске су ми ове мале земље.

Кратке су ми моје бијеле руке.

Горке су ми ове сухе жемље.

Ја бих мого, Свјетло, у хајдуке.

Кроз оцеан неба ја сам ронац

и у мрежу ловим млијечне стазе,

Мјесечић и Сунчић, Васионац.

Мене право само звијезде пазе.

Борци вичу: Коња! А морнари: Једра!

А ја, опит гласом поморкиња вила,

жудим само плавет, Васиона Њедра,

и ја вичем: Крила! - крила, крила!

НОВАЛИС, Постоји бескрајна количина незнаних несрећа, али свакако постоји и бескрајан број Божјих доброчинстава која су нам незнана

15. април (1880)

Блага сета је истинска природа праве љубави: елемент жеље из срца и причешћа.

Колико је само цветова на овом свету, који су натприродног порекла, и који вену у овдашњој клими и, истину говорећи, јесу видовити весници, поузданији гласници бољег постојања. Међу те цветове убрајају се, пре свега, религија и љубав.

Највиша срећа је знати да су врлина и доброта у онима који су вољени. Највиша брига је она која се тиче племенитости њихове душе. 

Сачувати код Бога сву његову пажњу и бдети над сваким тренутком кад зрак небеског спокоја или божанског убеђења долази да прожме нашу душу, ето које је највеће доброчинство које бисмо могли да видимо за оне који су вољени и за себе саме.

16. април

Радовање постепено јењава, кида све споне. Стога ово расположење не погодује ниједном стању нити добу старости кад је врхунска дужност и света обавеза очувати те споне и ојачати их. Супрузи не би требало више да посећују празновања младих без ужета које их повезује. Извесна сила теже неке нежне благости нужна је модулација у њиховој души и њиховој судбини, као што је и њихова вокација јасна свест и спасоносна заштита онога што их међусобно сједињује заувек.

Онај коме је једног дана постало јасно да је свет – краљевство Божје, онај кога је то неизмерно уверење прожело једном у својој бескрајној пуноћи, тај ће бити утешен на мрачним путевима живота, и на олује и опасности ће гледати с дубоком божанском ведрином.

17. април

Чедно срце, и познавати себе у доброј вољи и похвалној активности, ето шта предњачи међу свим средствима самоумирења, што је први од свих умирујућих лекова.

23. април

Где ће дете уснути с већим осећајем безбедности него у соби свог оца?

25. јун

Изненадне олује и други потреси који наилазе и прекидају ток грађанског живота јесу поетски упади и исцељења смисла и радости живљења, који су били утрнули.

22. јул

Постоји бескрајна количина незнаних несрећа, али свакако постоји и бескрајан број Божјих доброчинстава која су нам незнана.

Спољашње околности апсолутно не одлучују о нашој личној срећи или несрећи. Али, то су само поуке времена које припадају произвољном језику неког унутрашњег и непознатог духа чија присутност или одсутност одређују нијансе које сматрамо да су наше. Истинско стање среће или несреће заправо је неодредиво, и јесте строго индивидуално.

Сваки час кад неко пред нама говори о несрећи јесте час обједињења молитве и саздавања.

27. јул

Трептети, нећу више; хоћу да слегнем своју радост

И да се задовољим циклусом свог живота.

Тренут је само довољан, кад ми је Бог био дат,

За који вреди патити дуже него годинама.

Ко истрајно мисли на бесконачну неизвесност људске среће, среће сваког понаособ, моћи ће, напослетку, да постане одважан и неосетљив.

Све што је страх и неспокојство долази од ђавола. Одважност и радост су од Бога. 

Шта је један час страха, једна распета ноћ, један тегобни месец јада, с обзиром на вечност, блажено почивање у вечности?

Да ли је Јулија[1] са мном срећнија и сигурнија него с Богом?

Само вере, Господе, поверења. 

Ни за себе, онда, ни за вољену, нимало не стрепим.

Будућност није намењена болеснику: једино поглед крепког и здравог може срчане да се иигуби у њеним чудесним таласима. Несрећа је позив Богу. Свети можемо бити само путем несреће, и зато су некада свеци сами ужурбано тражили несрећу.

Тамо где су Еразмо и Сона, ја могу да будем спокојан.

Певајмо у Господњу небеску славу,

Светлост и вера силазе на нас с висина.

Све што називамо случајност, јесте од Бога.

Није ли и Христос требало да види како његова Мајка бескрајно пати? Ах, знао је он шта ми осећамо кад видимо патњу, пошто ми патимо за оне за које нас везује љубав.

Око тебе је толико бића која те воле, а тако мало се наслађујеш њиховом љубављу!

Љубав би, право говорећи, морала да буде стварна утеха и истинска радост живљења правог хришћанина.

Кад се физичко неспокојство не би само претварало увек у неспокојство душе! На телу се увек може радити; али, над душом бисмо морали непрестано да покушавамо да загосподаримо, уз Божју помоћ, тако да бисмо били потпуно у миру.

Нека душа буде у миру, а онда ни тело неће заостајати да се такође смири.

Каква би то срамота била ако не бисмо били кадри да овладамо сопственим идејама и мислимо оно што хоћемо! Тражи од Бога сарадњу: да ти помогне у протеривању преплашених мисли, да ти омогући да их избришеш из себе. Знај само, научи да препознаш колико је лажна свака преплашена мисао чим те обузме. Јоште колико ствари бивају могућне помоћу ватре– не молитве и постојане речи! Чим те страх обузме и склизнеш у тугу, чим у теби почну да делују болне идеје, одмах почни у срцу да молиш, и све што је добро унеси у срце. Ако ти то не пође за руком у први мах, ипак ће једном сигурно успети.

Кад вам је Бог у срцу, ни глава није празна. У души постоји само једно неизмерно полетно и узвишено осећање. Тамо одакле Бог гледа, нема облака – све је ту иста блиставост, једна једина дивота. Одрастао човек је нешто друго од детета. Сазревање, осамостаљење, својство да будете човек, потиче од Бога. Људи у древним временима увек су били весели. Оно што данас одмах не помаже нити лечи, помоћи ће или излечити касније. Само не губите срчаност, не губите веру. – Замисли да си срео неког странца и да би хтео да га утешиш: неће ли ти често долазити да му рекнеш: „Размислите, господине, не правите децу!“

          (...)

1. септембар

Данашњи дан ми је био изузетно благословен. Тек неколико лаких наступа страха, јутрос. Али, после тога, током остатка дана, осећао сам се неизрециво миран, јак, пун срчаности, слободан и опуштен, нимало узавреле крви. Дубоко у срцу сам захваљивао Богу. О, да, за своју добру Јулију, и због ње, првенствено; али, мислећи и на све оне које волим. Назирем већ хиљаду плодова који ће уродити из ових мрачних часова: топла наклоност за ближње

и за сва друга добра срца; дужност према болеснима и уцвељенима; велика срећа због унутрашњег здравља и унутрашње ведрине; присна повезаност с Бугом и Исусом; утешеност због беспрекорног постојања које исказује доброхотну нежност према другоме. Све то ми је постало јасније, значајније, чистије и моћније. Стекао сам неколико доброчиних искустава како у погледу природе страха и стрепње тако у погледу лекова и средстава којима је могућно макар ублажити њихове учинке. Чим наилази неко прецизно, тачно одређено осећање, стрепња одступа, страх се удаљава. Стрепња је оклевање, већим делом времена физичка неизвесност. Ко је здрав, увек остаје миран, чак и у најгорим околностима.

6. септембар

Само кад бисмо били у стању да себи довољно живо потврдимо да је стрепња пре свега телесна! Мој стомак је, рецимо, кривац што сам јуче и прекјуче провео сате и сате у тегобама и неспокојству. И данас још, јутрос, то донекле траје. Али чим ми се стомак смири, истог трена кад будем у стању да га ојачам, пронаћи ћу свој мир и осетићу неизрециву ведрину коју већ сад наслућујем. Свет се у једном једином потезу потпуно мења. Тако, кад се нешто најтужније појави ублажено, поново налазимо задовољство у свему: у раду, у ходању, па и у седењу, у дружењу итд. Све наде се буде, магла се рашчишћава, а захвалност која се дугује Богу прелива се у доброчинитељску пуноћу. Спокој је природно и аутентично стање човека. За оне који су спокојни, свака спољашња ситуација бива подношљива, чак пријатна. Не трпимо више тај кобни нагон да истражујемо и испитујемо, и сам немир постаје лако подношљив. Све је лако, све паше ономе ко поседује спокој. Све мисли, све идеје и представе које су повезане с религијом постају снажне и испуњене задовољством, и наједном се моћно уздиже, истински небесан, дах активности.

***

Могу још дуго да искашљавам крв, али због чега бих се, опет, сваки пут бојао? Страх је исцрпљујући – храброст ојачава. Тако тежак случај не решава се у један мах. Нека воља Господња буде испуњена – не моја. Морам да мислим и себи дочаравам да се то губи, растаче, да трне мало-помало, лагано. Црквени ректор ју је имао још две године [ту болест]. Најбољи лек је стрпљење и потчињавање ономе што Бог хоће. Тако и ово прочишћење треба да прихватим. Бог познаје време моје болести, јер свачија болест има своје време. Најбоље је: чисто дете. Нема ничег тежег него прихватити себе са стрпљењем, подносити сопствену слабост. Бог има лек за све.

Интимни дневник, превео Небојша Здравковић, Службени гласник, 2008, стр. 59–66.

---

[1] Јулија фон Шарпентије, његова вереница. НИкад се није њоме оженио, мада многи истраживачи сматрају да јесте.