Ја имам часове дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана, и јада;
Ја имам часове кад се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.
Ја имам часове чедне, кротке, смерне,
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале и наде.
Јест, душа је моја ко кутије старе,
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.
Поколење свако, велику ил̓ малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил̓ хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.
Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропћем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!
Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил̓ спречи
Силно задовољство, осећати све!