(Петеру
Хандкеу)
Тај хочански Сизиф
котрља своју муку
По гроздовима
плаву тугу пребира
У чокоте ниже
судбину своју
И сузе у свето
вино претвара...
Он чита знаке у
дрвету
И знамења кује у
облаке
- Неба над Хочом
И оног над
Берлином
И верно чека из
света Човека
Да свет(л)у бол
искапе до дна...