Марија Јефтимијевић Михајловић, О ЗАМКАМА И ЗАМКОВИМА КЊИЖЕВНОСТИ (Драган Лакићевић, Замак: фантазмагорија, „Партенон“, Београд, 2021)

 

         Пред жанровски разноврсним и обимним опусом  једног књижевника критичар/ тумач изабраног дела тог писца редовно се налази пред истом дилемом: дилемом оправданости тумачења само једног дела изван контекста који чини његов целокупан опус, односно, пред питањем: да ли је у том делу писац сав, сви елементи његове поетике, оно најбоље од њега? Досадашња књижевна критика је, бавећи се различитим сегментима књижевног света Драгана Лакићевића, и песничког и прозног, овог књижевника већ сврстала у ред оних који се огледају у различитим поетикама, поступцима, идејама и облицима. И сâм Лакићевић каже да припада „оној врсти писаца који имају сто прича или сто књига“, али да такође „поштује и оне који целог живота пишу само једну књигу“. [1] Јер, и једнима и другима циљ је исти – написати књигу која би требало да се памти толико и разуме тако да ће бити „свачија“[2]. Када писац, у свом вишедеценијском животном и стваралачком труду, дође до такве књиге, заврши је и стави пред суд читалаца и тумача, онда оправданост „читања писца“ кроз једно његово остварење постаје сасвим аргументована. Таква свачија или општа, унивезална књига – књига универзалних вредности и порука – постаје вредност и у односу на оно што јој је претходило, али и вредност по себи, као дело које постаје, на одређен начин, лична карта једног писца.

          Роман Замак: фантазмагорија Драгана Лакићевића је књига која у опусу овог песника, приповедача, публицисте, критичара, уредника, човека коме је, како сам каже, књига – религија, заузима управо такво истакнуто место, будући да по тематици и проблематици, по особеном приповедачком поступку и универзалности и актуелности (књижевних и некњижевних) порука, симболичким слојевима и алегоријским значењима, надилази препознатљив реалистички поступак његових прича и романа и садржински разнолик тематко-мотивски комплекс, али притом не искључује теме, мотиве и феномене који су и раније заокупљали његову пажњу и стваралачку креативност. У њих пре свега спадају оне теме које су везане за статус писца у друштву, његову слободу и ограничења у систему епохе и друштва којем припада, његове амбиције, однос према књижевним наградама, националном идентитету, прошлости, историји и традицији, затим однос књижевности и политике, поезије и прозе, схватање сврховитости и смисла књижевне критике на крају 20. века и изнад свих – питање одговорности писца, личне колико и националне. Отуда је упутно о овом роману говорити полазећи и од ауторових (ауто)поетичких ставова изречених експлицитно (у различитим интервјуима, пригодиним говорима и сл.) и имплицитно (у бројним приповеткама и стиховима).

Опредељујући се (поднасловом: фантазмагорија) да природу своје приповести одреди и као нешто фантастично, измишљено, одсањано и/или нешто настало у стваралачком магновењу, писац читаоцу латентно сугерише и могућност вишеструког и вишеслојног читања, односно значења, као и идеју да у свету, па и свету књижевности, није све очигледно и сагледиво на први поглед, већ да испод видљивих облика и релација, пулсира један другачији живот, који је све, само не идеалистички, духован и, у крајњем – моралан. Због тога би најпре требало кренути од раније изреченог Лакићевићевог схватања књижевности као паралелног света, као врсте живота, која има много лица:

 

Књижевност је, с једне стране, свеобухватна; с друге, издвојена, наша, лична, посебна. Ова прва обухвата све што је усмено или писмено, на различитим језицима и у разним епохама, створио људски дух. Ова друга – оно што наш појединачни ум може сагледати. (...)

Постоји још једна легитимна књижевност: национална, или матерња. Она је ограничена језиком – најужа, али богатством смисла, осећања, продора ума – најшира и најслободнија, на личном плану – најважнија.[3] 

 

Како би читаоцу предочио сва лица књижевности, и при том осветлио оно најважније – национално, Лакићевић се одлучује да у лику писца, изразито негативног јунака, амбициозног човека коме су уске границе сопствене земље, покаже не само како се писац, под утицајем великих обећања (и понуђених, идеалних услова за рад!), која би му донела „европску и светску славу“ – мења, него на једном вишем, значењском нивоу, апострофира идеју о књижевности као полигону на коме се супротстављају и сукобљавају опречна виђења историје једног народа; у крајњем – како књижевност постаје или последња одбрана његове части или, пак, улазница за европски књижевни пиједестал, која је нека врста уговора са Мефистом.

          Свог јунака писац измешта на крајњи север Европе, где у скандинавској, снежној белини и чистоти, у средњовековном раскошном замку, по сопственој замисли, али и жељи свог европског издавача и домаћина Лудвига треба да напише кратак љубавни роман. Оно што драму главног јунака чини сложенијом, јесте прави, налогодавни захтев домаћина, да уз љубавни роман (који ће се показати само као изговор) напише политички памфлет или есеј о Србији, у којем ће демитологизовати њену историјску прошлост и осудити је за догађаје на крају 20. века, односно пребацити јој терет колективне кривице. На тај начин, добиће улазницу за европску књижевну сцену и „признање какво заслужује“. Иако се номинално замак не одређује као симбол ограђеног простора, већ као комфоран физички и духован простор, са бројним угодностима какве би сваки писац пожелео за рад, његова симболика (па и фантастика) блиско је повезана са доживљајем главног јунака на крају романа, да је он заправо све време заточеник – заточеник идеја и захтева свог домаћина, издавача Лудвига и његове жене, софистицираног изгледа и префињених манира, Фреје, колико и услужног батлера Ханса, како ће се испоставити, убице, бившег робијаша. Фантазмагоријски елеменат препознатљив је и у одређењу замка као „болнице“[4] (како ће у једној освешћујућој ноћи узвикнути главни јунак), у коју је „смештен“ да би се „лечио“ од српске митоманије.  Иако је аналогија са Сингеровим или Кафкиним Замком непорецива, она није и директна, будући да својој фантазмагорији, писац даје извесну ноту актуелности, односно проблематизује једно од кључних моралних питања и дилема српског интелектуалца/књижевника с краја 20. и почетка 21. века. За тај задатак, књижевни јунак, како Лакићевић у једном интервјуу сведочи, није изабран насумице: „Он је и раније показивао предиспозиције за политичку критику своје земље и народа. Овај пут нуди му се да ʼса европске дистанцеʼ (...) напише не само политичку критику већ и историјску осуду. Он није никакав патриота, али га донекле ипак шокира тај захтев – задатак. Чак и њега!“[5]

          Симболику мистичног средњовековног замка на северу Европе (као затвора или казамата) аутор додатно оснажује и тиме што потенцира север као страну света која у хришћанској традицији симболизује таму, хладноћу, предео Луцифера и злих моћи.[6] Тако се белина[7] – као препознатљива поетичка константа Лакићевићевог стваралашта (и песничког и прозног), као простор чежње за чистотом и повратком у стање пре пада у грех, о чему су критичари више пута говорили, и тишина – као нулти степен звука (или покрета), апсолутна тачка мира којој стреми сваки стваралац, претачу у један другачији, измењени, метафизички простор – простор сусретања писца са самим собом, својим најдубљим моралним дилемама и идентитетским питањем: „Ко сам заправо ја?“; односно: „Ко је или шта је Писац?“ Рефлексије овог питања лако се могу пронаћи и у ранијим Лакићевићевим делима, нарочито прозним. Тако у причи, „Писац и његова сенка“, чији наслов представља аналогију са насловом чувенe естетичке студије Гаетана Пикона, писац свој друштвени статус гради само на основу своје сенке, то јест измишљеног пријатеља Б. Б., „чувеног критичара из Беча“ (!), који „пише критике и памфлете – обара књижевне величине и мења статусе писаца; разара дневне вредности и политичке митове“[8].

          На другачијим, али не нужно супротстваљеним основама аутор Замка гради „европски“ ауторитет свог јунака (или прецицније: представља процес његовог стицања), при чему се сенка манифестује, слично као и у поменутој причи, као пишчев его, односно потреба за европским и светским признањем и славом. За такву врсту признања, писац је индиректно уцењен да изда своју земљу, најпре кроз писмо (ћирилицу), затим кроз језик (српски) и на крају кроз директну историјску осуду за догађаје у Југославији. Како се од идеје о роману Љубавна ноћ (који би требало да буде пишчева Ноћ скупља вијека – нека врста књижевног врхунца) долази до издајничког памфлета о сопственој земљи, односно како се прелази пут од поезије (са елементима личног, аутобиографског) до прозе (са елементима општег, друштвеног и колективног); како се од љубави долази до мржње, од љубавне до политичке страсти? Ова питања би се могла довести у индиректну везу са Лакићевићевим аутопоетичким ставом (из интервјуа датом Милошу Јевтићу) да писац док је млад „нема другог искуства осим личног“, због чега је „склон песништву“, а тек касније „прими друга искуства: докумената, историјских сазнања, познавања људи“.[9] Односно, да сви аутобиографски елементи, када једном уђу у састав романа, престају да буду ауторови и постају „романескни – припадају јунаку романа, или наратору“, те да их је због тога „непристојно (...) повезивати с грађанским животом, било чијим, па и животом писца“,[10] чиме се директно апострофира питање његове одговорности.

          Почетна идеја о љубавном роману главног јунака Замка, иницирана снажним осећањем издаје или преваре од стране вољене жене – Маријане, иако знатним делом доминантна у роману, губи примат пред другим током или другом причом, која је такође – прича о издаји. Љубавна ноћ је, управо због издаје, допола љубавна, отпола политичка[11] (јер је љубав – предмет уметности, а мржња – предмет политике) и представља парадигму српског бића, човека и народа („располућеност на љубавну нежност и политичку страст“[12]). „Фантазмагоријска“ приповест о јунаку који жели да напише своје највеће и најбоље дело – љубавни роман, добија на динамици са захтевом да се „изађе“ из те комфорне зоне, идеје о личном (осећању љубави, бола, припадности – жени, култури и нацији) и приступи универзалном (мржњи, осуди и „европским“ ставовима). Писање престаје да буде игра (слобода) и постаје казна (ропство), али за то (добровољно) ропство писац бива награђен највећом друштвеном наградом – светском славом и признањем.

          Иако се на први поглед чини да је за сиже свог романа писац искористио један препознатљив друштвени, претежно „српски феномен“ (како се од српског постаје европски писац – схватањем да је национализам „дечија болест“ коју треба „прележати“), сâм роман нема (само ту) једну значењску димензију. Поливалентност његових значења садржана је у знатно сложенијем (и за самог писца увек актуелним) питањем односа поезије и прозе. Између човека унутрашњег – песника и човека спољашњег – писца главни јунак Замка не само да не ставља знак једнакости, већ јасно диференцира њихове суштинске разлике: први је човек етике, други – човек естетике; први – идеалиста, други – материјалиста; први – патриота, други – издајник.[13] А да би остао доследан „верник поезије“, књижевник мора да заобиђе и превлада све „чари замка“, односно искушења савременог света – капиталистичког уређења и глобалистичких назора – која се пред њега стављају. Осим тога, мада није и експлицитно изражено, у подтексту романа чита се и питање улоге и валидности савремене књижевне критике. На помало ироничан, али изнад свега ангажован начин, критика је представљена као продужена рука транцизије, као естетска хирургија која обезличава дело, то јест уклања јој сва идентитеска обележја. Пожељно је и прихватљиво оно што је обезличено – универзално, опште, „европско“, и насупрот томе – непожељно све оно што је задржало печат Личности – аутентично, самосвојно, национално. „Истина је оно што је у милион примерака.“[14] И најзад – аутор Замка ни самог читаоца не ставља по страни: фантазмагорија главног јунака романа није и само његова, нити моралне дилеме муче само њега. Ако је читалац „двојник јунака, а у суштини, сами јунак“[15], испред њега су два иста пута: пут доследности и/или пут издаје. „Замак“ је „испунио своју сврху“[16] – фантазмагорија је свачија и сваког од нас, а писац досегао свој циљ – написао књигу која је „свачија“. 

 

Текст је објављен у Летопису Матице српске, год. 198, децембар 2022, књ. 510, св. 6, стр. 1024-1029. 

https://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_510_6/Letopis%20510%20decembar%20SAJT.pdf

---

[1] Милош Јевтић, Верник поезије: разговори са Драганом Лакићевићем, Београд: Партенон, 2002, 51.

[2] Исто.

[3] Исто, 63.

[4] Драган Лакићевић, Замак: фантазмагорија, Београд: Партенон, 2021, 91.

[5] Драган Богутовић. Интервју – Драган Лакићевић: „Свог јунака писац никад не осуђује, па ни кад је негативан“, Вечерње новости, 15. 08. 2021. https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1027069/intervju-dragan-lakicevic-svog-junaka-pisac-nikad-osudjuje-kad-negativan

[6] Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, preveo Slobodan Đorđević, Beograd: Nolit, 2004: 149.

[7] Занимљиво је да симболику белине у стваралаштву Драгана Лакићевића, Александра Жежељ Коцић тумачи не као одсуство боје, већ присуство мањег или већег процента сиве (видети: Александра Жежељ Коцић, Песник и један читалац: Огледи о поезији и прози Драгана Лакићевића, Београд, Партенон, 2020, 11–22). 

[8] Драган Лакићевић, Слатка је музика: приче, Београд: Партенон, 2015, 49.

[9] М. Јевтић, Верник поезије: разговори са Драганом Лакићевићем, 51–52. 

[10] Исто, 52.

[11] Д. Лакићевић, Замак, 126.

[12] Исто, 126–127. 

[13] Овај став, међутим, сасвим је у супротности са Лакићевићевом целокупном поетиком, у којој песнички и прозни израз чине складно јединство, јер он је заиста „лирски писац и кад пише прозу“ (Александра Жежељ Коцић, „Кад пламти белина: Четни ђаво (1987) и Боје у ватри (2021) Драгана Лакићевића, Летопис Матице Српске, Год. 198, јул-август 2022, Књ. 510, св. 1-2, 125.

[14] Д. Лакићевић, Замак, 138.

[15] Д. Лакићевић, Слатка је музика: приче, 9.

[16] Д. Лакићевић, Замак, 177.

Марија Јефтимијевић Михајловић, СВАКИ ЈЕ РАТ – РАТ ЗА СПАСЕЊЕ ДУШЕ (О поетичким и симболичким слојевима романа "Лептирова одбрана" Милоја Радовића)

 

„Сваки умрли човек оставља у живима своју тачну слику.

Она живи са њима и умире кад они умру.“

 

Милоје Радовић, Лептирова одбрана

 

Растко Петровић је, говорећи о литератури о Великом рату, између осталог записао и то да она поред књижевне има и документарну и посебно – човечанску  вредност. Парафразирајући ову мисао, с правом можемо да кажемо да је свака литература о рату много више од обичног историјског, фактографског документа; да је она пре свега – сведочанство о Човеку, јер у својим најдубљим слојевима открива људску природу; човека правог, исконског, који гоњен страхом пред смрћу и доведен пред њено лице, открива своју праву суштину. Своје исконско лице. Доживљава метаморфозу или преображење.

У том се контексту може читати и роман Милоја Радовића Лептирова одбрана, који није само скуп ратних искустава о догађајима и људима са којима је провео седам недеља у најстрашнијим борбама на Косову и Метохији 1999. године, на Проклетијама, већ је пре свега и изнад свега књига о Човеку, његовим страховима и његовим сновима, његовим слабостима и његовим храбростима – књига о човеку спољашњем, усмереном на то да у страхотним ратним условима сачува живот (тело), али пре свега о човеку унутрашњем, усмереном на очување властите душе.

Иако је у оваквој врсти литературе иманентан класичан реалистички поступак, роман Лептирова одбрана својим нетипичним, нелинеарним концептом приповедања, са дубоким значењским слојевима и високим естетским дометима поетизације и симболизације, надмашује та очекивања. Конципиран као прича коју закриљује нестварни, имагинарни сусрет у Авијану (на позив непознате жене по имену Морена), где се и прича романа затвара, Лептирова одбрана у свом средишту, садржи седам приповести у седам недеља („Недеља прва – чиста“, „Недеља друга – пачиста“, „Недеља трећа – крстопоклона“, „Недеља четврта – средопосна“, „Недеља пета – глувна“, „Недеља шеста – цветна“ и „Недеља седма – светла“), о људима које је повезао, ородио рат, тај, хераклитовски речено – отац свему и свему краљ. Апострофирајући надимке уместо имена људи из ове ратне приче (која је и много више од тога), а који постају и главни јунаци романа: Лептир, Линдра, Кмеко, Гипко, Гуја, Комарац, Отров, Облак, Облакиња и Писац, приповедач потцртава идеју да је Човек оно што мисли и чини, онакав је какав му је страх и какав му је сан – дакле, човек унутрашњи, а да је име само знак његовог спољашњег обележја; да изнад ове стварности видљиве, постоји, трепери и суштаствује стварност вишег реда, која попут Морене (словенске богиње зиме и смрти) некада има лице лепе, миле жене и симболизује зов живота, а некада страхотно лице коначности или смрти, коју су у рововима и ноћним ратним причама непрестано гледали.

 Уметничка вредност романа огледа се првенствено у поливалентним слојевима значења, у могућности да се чита и доживљава на неколико нивоа, који нису међусобно одељени, већ су складно хармонизовани у јединствену идеју о човековом духовном узрастању у условима када је, не само тело, него и душа у опасности, у нехуманим и стравичним условима рата, које је симболично представљено као лептирова одбрана (душе), односно као метаморфоза од гусенице до лептира. Најпре, као покушај спасења (или „оправдања човека“) у стварности таквој да је „смрт једина и свакоме приступачна извесност“, односно да је она „мера којом је Бог тачно измерио човека и њоме ће га одмеравати заувек“.

Спајајући реалистичко и надреалистичко, слике рата – ратних страхота, страхова и крајњих непознаница тамне стране човекове природе са имагинарним – наслућеним а истинитијим од стварности саме, писац указује на идеју да у свему видљивом откуцава живо било невидљивог (Бога); рилкеовски речено, да нема овог и оног света већ да постоји велико јединство; да гласови мртвих „нису и мртви гласови“ (И. В. Лалић); да је „овоземаљски именослов“ тек бледа сенка онога што треба заслужити за живот у вечности, односно да се и у рату, том највећем човечијем бесмислу – крије светиња живота. Отуда се међу наизменичним низањима слика ратних збивања из појединачних перспектива главних протагониста романа, не чује само Пишчев глас (који стреми и властитом спасењу, јер је писање облик чувања од смрти/заборава оних о којима пише), већ снажно потцртавање улоге Лептира као спиритуалног или духовног симбола Душе, чије је спасење једини и навећи Смисао. Романом се пројицира хришћанска мисао о спасењу душе кроз Љубав/ опраштање и прејудицира идеја да је једина истинска и истинита победа – победа унутрашњег човека, унутрашњег хероја. Тако се, наизглед ненамерно уметнута кратка проповед Игумана манастира, очитује као духовно језгро или siritus movens читавог романа, будући да се њоме крунишу и у њему врхуне сва друга, паралелна значења и поруке овог необичног ратног, али пре свега алегоријског романа:

 

„Свет овај као да од почетка почива на човековој зависти. Она је узрок пропадљивости људског рода. Није ново убијати људе! Ново је опраштати им. Убице су људи којима је теже него праведницима. Да бисмо их победили, морамо их љубити. Победа без љубави је смрт. Ништавило. Важно је бранити отаџбину, али је важније бранити небо које је отаџбина свих отаџбина. Сада су га запосели и бију нас из њега. Не виде наша жива лица, али виде наша умрла лица. Она која су они обезживотили.

То нам не даје за право да их убијамо. Убијајући их постајемо они, а љубећи их, претварамо их у нас. Заклиње нас да тако радимо. Заклиње нас да будемо унутрашњи, а не спољашњи хероји. Разлика између та два херојства је, то непрекидно понавља,  једина тачна мера између живота и неживота. Ко је прекрши, осудио се сам. Биће жив, а нежив. То је најтежа казна за човека.   (...)

Нема смрти. Давно је умрла. На Голготи. Постоји само живот. Упамти сине, упамти.“

 

         Тако се почетна пишчева идеја о роману као сведочанству једног времена и генерације људи са којима је ратовао и на чије заслуге и храброст је желео да остави трајни спомен, претаче у роман који својим поетичким слојевима и симболичким значењима превазилази ту хуманистичку, људску тежњу. Лептирова одбрана постаје (литерарна) одбрана Човека, оног најсветијег, божанског у њему – његове душе. Упркос сваковрсним манифестацијама зла у овом палом свету – међу којима је рат највеће зло – она пружа наду и враћа веру у Човека, због чега то више није ратни, него антиратни роман – одбрана и победа Човека и Живота над ратом и смрћу.

Mарија Јефтимијевић Михајловић, ПЕВАЧ, НА СЛУЖБИ (Душко Бабић, Стан и храна, „Граматик“, Београд, 2021)

Живот човека у савременом свету понајвише наликује на једну врсту турбулентног убрзања, незауставиве центрифугалне силе у којој је, јурећи за средствима, човек из вида изгубио циљ и смисао. Рад ствараоца, књижевног прегаоца, човека од речи (sic!), нарочито песника, међутим, упорно личи на пливање узводно, супротно таквим струјањима, то јест тенденцијама хиперубрзања. Песник, елиотовски речено, и даље трага за мирном тачком света што се врти, јер се у тој тачки садржи његово духовно језгро, али и духовно језгро читавог човечанства. Он је у том смислу не само чувар светлости – онај који носи фењер у руци, него и гласник буђења – онај који дозива на буђење из духовне хибернације. Његова поезија треба да атакује на летаргију, аморалност и заборав Бога, то јест да буде у функцији давно дефинисане идеје о поезији као свести и савести човечанства.

Песнички свет Душка Бабића, разнолик по мотивским манифестацијама и монолитан у идеји духовног буђења, претендује управо на то да код читаоца афирмише давно заборављене вредности и посебно на њихову реактуелизацију у доба у којем се зло проглашава за добро, лаж за истину, антихрист за Христа. Указујући на оно што је непролазно, непропадљиво и што као духовни континуитет обележава наше трајање – језик, писмо, веру, традицију и културу – он позива на једну врсту демистификације савремености чија нам се лажна слика представља као наше огледало. Бабић је зато „гласник духовне обнове“ (М. Паовица), поетски арбитар и апологета који, не са мачем у руци, него благом речју из пера, сведочи ону Настасијевићеву духовно стварну реч, која омогућава духовну будност, упркос свету онакав какав је. Језик његових песама је мелодичан колико и резонантан, ритмичан колико и рафиниране смирености; његове укрштене и обгрљене риме нису само поетски знак да је мисао пропевала, него су еквивалент његовог поетског начела јединства традиције и савремености, мита и историје, човека и Бога.

У његов песнички израз, који афирмише јединство – Једно(г), складно су се слили и у истој мисији сјединили православно-религијски доживљај човека и света, аутопоетички концепт песме и песника, али и апотеоза љубави као највишег начела песничке и животне мудрости („Читати псалме / Бити незлобив и чист, / као извор у планини / као птица небеска што живи / о божјем старању; / као јагње, као крин; / као пророк јуродиви – / презрен, слободан, сушт“ („Читати псалме“). О томе најбоље и најдоследније сведочи седам (симболичких) цилуса збирке Стан и храна („Читање писма“, „Знање земље“, „Змијањски триптих“, „Сам на Божјим ливадама“, „Снимци старења“, „Златна магла“ и „Читати псалме“). Седам циклуса, као седам лирских кругова, не треба, међутим, посматрати ни тумачити независно један од другог, будући да су међу њима успостављени снажнији и/или мање чврсти поетско-лирски и мисаоно-рефлексивни паралелизми, али учвршћени у поменутом јединству (језик, традиција, култура, песник, љубав и Бог).

         Посебну врсту мотивског и значењског јединства чине уводни и завршни циклус збирке („Читање писма“ и „Читати псалме“), који представља неку врсту знаковне монаде целокупног Бабићевог песништва. На сличан начин као што ова два циклуса „обгрљују“ остале у књизи, илуструју и ону врсту поетског и духовног раста „од перфекта у инфинитив“, то јест амплитуду духовног стремљења или трагања за Смислом. Корене тог трагања Бабић препознаје (и од њих започиње) у језику и писму, од којег почиње права национална историја. Отуда не изненађује што збирка почиње управо „Азбуком“ која нас је „из карамрака историје“ извела у „зарно биће словесности“. Ова репрезетативна песма представља одређено Бабићево поетско законоправило – „закон о писменима“ – о језику, писму и идентитету (хришћанском и културном). Циклус „Читање писма“, свих његових дванаест песама, аутентичан је песнички споменик историји српске писмености и књижевности – језику, писму (ћирилици) и људима који су оставили трајно обележје у историји нашег језика и културе, то јест били маркери духовног и националног преображаја од бесловесности у словесност. Од Ћирила, Вука и Његоша, Венцловића и Саве Мркаља, од Повеље Кулина бана до Мирослављевог јеванђеља, косовске драме некад и сад, песник препознаје и опева идеју духовног јединства народа: „Све што је било, јест и биће / у вековању, посреди нас, / дубина Слова од смрти скриће – / за веру, наду, утеху и спас“ („Народ у писму“). Али, у тој мисији остварења духовног јeдинства народа подједнаку важност има и Горски вијенац колико и ћирилица, чији слово и знак, репрезентују нераскидиву заједницу (нокат и месо, једну душу и једно тело), каквој би требало да стреме и „Србљи поскитани“ („Како се пише по Вуку“).

         Позив на духовну обнову, осим афирмације језика и писма као идентитетског обележја нашег народа, песник Душко Бабић потврђује и у историјској равни – реминисценцијама на догађаје из ближе и даље прошлости, свом географском (Гламоч) и нашем духовном завичају (Косово и Метохија и Јерусалим). У том смислу, други и трећи циклус („Знање земље“ и „Змијањски триптих“) складно обједињују и песникова лична, национална и историјска искуства и страдања; истог интензитета је и бол на породичном гробљу у завичају („Задушице“) и бол због страдања невиних на Косову („Молитва за крстоломце“). При томе, гномски карактер Бабићевог поетског израза нимало не губи на снази због изразите доследности неговања риме и организовања песме у строгу форму. Напротив. Његову снагу додатно продубљује лирски доживљај завичаја, односно изразити лирски рафинман у евоцирању слике мајчиних очију, молитве и лица, при чему се мајка показује као Мајка света („Где год сам дошао, чекало ме је твоје лице / да ме у љубав повије / као новорођено дете. // Пред иконом Благе Мајке / Питателнице“ („Где год сам дошао“). Мноштво архаизама, старих и заборављених речи, којима се исказује пун доживљај прошлости и историје, личне и националне, показује и оно, Данојлићевим речима казано, „знање родног језика“, без којег нема добре поезије о славној и трагичној прошлости и историји.

         Четврти циклус збирке „Сам, на Божјим ливадама“, нимало случајно, заузима централно место у књизи, јер је јединствен и различит од претходних и потоњих превасходно по основној идеји афирмације песме и песништва. Ова Бабићева апотеоза песништва има аутопоетички карактер и у њеној концепцији могуће је уочити неколико слојева значења. С једне стране, опозитним паром: везан – слободан, истиче се слобода везаног стиха, а ту лалићевску „страсну меру“, ту „крсну слободу везанога стиха“ могуће је досегнути само у укрштају мелодије и значења, звука и смисла, „преточен у мере слогова и рима“ („Везани стих“). Тако остварене слобода и аутономност, песничка и егзистенцијална, нису, међутим, увек и апсолутно сигурне и ненарушиве, јер и песник, тај „творац мали најближи божеству“ (П. П. Његош) и његова творевина духа нису поштеђени сурових манифестација свакодневног живота у којем је остварена доминацица неестетског и неетичког. У том смислу, почетно усхићење и пијетет који се показује песништву и процесу стварања, доживљава своје „кризне тренутке“, то јест краткотрајну малодушност која се исказује као сумња у смисао певања: „Коме су потребни сонети и строфе / у овом спектаклу ријалити блуда? / Кога се тичу цезуре и синкопе / док живот тоне у муљ млаких чуда?“ („А ти пишеш песме“). Но, полазећи од Настасијевићеве идеје да је сумња у смисао стваралаштва у ствари сумња у сâм смисао живота, песник се овде, након благог „пада“ и сумње у сврховитост писања, а преко ћутања (тиховања), уздиже у највише духовне пределе – „Божје ливаде“ – те последњим двема песмама овог циклуса („Певач, на служби“ и „Сам, на Божјим ливадама“) исказује пуну меру своје космичности (А. Парандовски), то јест оправдава свој позив песника и певање као службовање. Оваква „служба“, по свом духу, припада вишем реду, то јест блиска је свакој другој врсти службовања (другом) из љубави, које је, иманентно – служење Једном (Богу). Отуда се смисао сваког таквог службовања изједначава са начелом губљења „ја“, а преласка у „Ти“, односно остварења првотно установљеног принципа из перфекта у инфинитив („Ући у цркву космичке туге – / жељан Бога, дакле, жив; / из мртвог реда у расула, / из перфекта у инфинитив“ („Сам, на Божјим ливадама“).

         Лирски и по много чему интимистички карактер два наредна циклуса („Снимци старења“ и „Златна магла“) се, с једне стране, разликује од начела општости, универзалности, обожености – инфинитива, коме песник од почетка стреми, док му, с друге стране, остаје доследан управо по томе што опева теме које су општег карактера, универзалне и вечне (старост и љубав). Ова два циклуса, два трактата – о старењу и љубави – сачувала су оно изворно Бабићево мелодично и ритмично певање, па се у њима, као двема великим песмама – о мудрости (незлобивости) старења и златним маглама младости (љубави) – препознаје и принцип хармоније. Он се у љубавним песмама очитује као сензибилан („Дугујем ти“, „Веруј ми“, „Златна магла“), чувствен („Слово о одласу“) и чулан („Шетач, сутон“), док су песме у „Снимцима старења“ углавном у стишаном тону сетне мудрости, али и самоће, као неизбежног пратиоца старења. У хронолошком и логичном смислу, реч је о инверзибилном редоследу ова два циклуса (не од младости/љубави ка старењу/самоћи него о старењу, па љубави и младости), која сведочи песникову (и песничку) мудрост да се у сећањима сачува она жива ватра живота као светлост кандила у старости.

         У значењском (и вредносном) смислу, завршни цилус збирке Стан и храна, „Читати псалме“, остварује пуно јединство са идејама опеваним у претходним, а нарочито у првом „Читање писма“. Он је очигледан доказ оног поменутог духовног раста или стремљења ка вечном које је песник од почетка наговештавао као свој (песнички) пут. Дубоко православна религиозност многих песама које претходе последњем циклусу додатно је оснажена молитвеним тоном. Песник је онај који види дубоко – у таму палога света у којем „...Пилат руке пере, / а крај њега Јагње Божје – ноге хуља и убица“ („Постеља Божјег човека“) и високо – узнесен у свом ћутању, трпљењу и подвигу, када „блажен у болу, зракнут Христом“ („Дан, песма“) из њега пропева Песма Љубави о свејединству са травом, цветом, листом и лицем сваког човека. Но, до тог врховног (са)знања да у почетку беше Песма и да се опет враћамо Њој, води само један пут – пут молитве, која је човеку у оваквом свету огреховљеном, обездузовљеном, обезбоженом једино место утехе и спасења, његов стан и његова храна. Отуда се у интонацијски и симболички, смисаоно и естетски најузвишенијој песми „Читати псалме“, у духу досегнуте мудрости, мудрости вишега реда, пева: „Читати псалме, гласно и мукло, / славити Бога, / из ужаса и немара, / раскалашја, страха, блама, / до судњег часа и задњег даха – / да молитва голој души буде заклон, / стан и храна“.

Тако циклично заокружена збирка Душка Бабића оправдава мисију Песника у овом свету и његове службе да позива на духовну будност преко потребну човеку заспалом под теретом земног зла. Збирком Стан и храна песник остварује високе естетске домете, како развијеном песничком имагинацијом, тако и у версификацијским умећем. У мотивски разноврсном Бабићевом поетском универзуму могуће је препознати различите националне, културне и духовне симболе, па и симболе свакодневице, али је сваки од њих у истој мисији, истој служби. Јер, добра поезија сажима визију будућности са присећањем на прошлост. Она је пробуђена свест о човековом присуству – духовној будности – у времену и историји. Певач, на служби, нас подсећа на то.

 Летопис Матице српске, год. 198, јун 2022, књ. 509, св. 6, стр. 1162-1166.