 |
| Ђорђе Јовановић, "Наука и уметност" |
У
историји уметности појам времена је илузоран и идеја прогреса је у њој
неприменљива. Асирски рељеф из Ниниве, грчка статуа из Атике, српска фреска из
Милешеве, фламански портрет из Анверса по својој унутрашњој вредности су исто
толико савремени колико вечни, и они зато и јесу вечни што су трајно савремени
и незаменљиви. Све на свету застарева осим човечанства и великих уметничких
књижевних дела. Добра слика и скулптура, дубока песма и соната, кад их први пут
видимо и чујемо, чини нам се да су створене јутрос или да су вечно постојале; у
двадесетим годинама је човеку земља свежа као у први дан постања.
И
најстарије ствари су нове за онога ко их први пут види и чује за њих. Све
зависи од тога како ће им неко прићи и ко ће га при томе руководити. Нема у
уметности и књижевности „дефинитивних“ мишљења и „судова“, и нико не може
осетити што не носи у души. Свака генерација, сваки човек, један исти човек у
својим разним годинама, друго види и друго чита у једној слици, грађевини,
статуи, причи или песми. У мишљењу о уметности не постоји само „предмет“; и ми
постојимо.
Распознавати
у прошлости уметничке личности и мисли, то је једино у чему нам може помоћи
историја уметности. Уметничко дело превазилази науку о себи, као што живот
превазилази човека и његове мисли о животу. Нико не може гледати и осећати
место нас. Кад би се нашла формула лепоте и наш однос према њој се исцрпљивао у
тој формули, лепоте би нестало. Драж лепоте је не у томе што је има, већ што се
у разним видовима беспрекидно открива. Интензитет лепоте се мења према нашем
осећању, као што се интензитет боја слика на стаклу мења према интензитету
светлости која пролази кроз њих. Посматрање уметничког дела није пасиван однос,
него креативан.
Кад
би се једна слика и једна скулптура могле превести у речи, не би се сликало ни
вајало. Слика и скулптура кажу оно што се не може саопштити друкчије него
очима, као што има ствари у животу које се не могу изрећи друкчије но погледом.
Може се и треба о уметничким делима говорити и читати; али их пре свега, и више
свега, треба гледати. Проћи кроз један велики стари музеј, једну модерну
галерију, један савремени уметнички атеље, и живети са оним што се у њима види,
важније је него прочитати десет књига о њима. О уметности најбоље говори онај
који ју је прво дуго слушао.
Будност
духа остаје врлина и пред распрострањеним мишљењем научника. У свим историјама
уметности чита се да византијско сликарство не зна за живот и природу и да је
равнодушно према простору и анатомији. Прича је постала на основу посматрања првих
византијских мозаика и последњих икона. Византијске и српске фреске ХII, XIII и ХIV века знају и за покрет, и природу, и човечна
осећања, — по хуманости и лепоти оне су равне скулптурама готских катедрала.
Заиста
се византијско сликарство иначе мало служи геометријском перспективом и слабо
мари за природан пејзаж и човеков живот на земљи. Али је оно такво не због тога
што друкчије не уме и не зна, већ што неће друкчије. Византијско монументално,
дидактично и стилско сликарство је у служби вере и у основи својој је различито
од рационалистичког и сензуалистичког европског сликарства. Рад византијских
сликара је свети, верски, заједнички рада не рад индивидуалан и научан.
Византијски и српски сликар не слика фигуре по живом моделу, већ по моделима минијатура
и икона својих претходника. Као што је у цркви утврђено како се има служити
служба, тако је у атељеу утврђено како се има сликати. Чак ни перспектива на
византијским сликама није материјална, већ духовна; божанске личности на
сликама, без обзира у ком су плану, веће су од других, јер су божанске.
Византијско сликарство није мало по ономе што у њему нема, него је велико по
ономе што има у њему. По смислу за монументалност и духовност, и по недостижном
осећању стила и колорита, то је највеће сликарство које се може видети на
свету. Ништа не чини што је оно ближе Матису него Рубенсу. Сликар Реноар је
говорио да су му све западњачке цркве хладне и да се први пут топло осетио међу
мозаицима и разнобојним мрамором цркве Светог Марка. Византијско сликарство је
и духовно и технички толико пречишћено и попето у светачку атмосферу, да свако
друго религиозно сликарство изгледа одвише људско и помало вулгарно у поређењу
с њим.
Постоји
у историји уметности и прича о Ренесансу. Изгледа по њој да су италијански и фламански
сликари ХV века одједном одлучили да напусте средњовековне
традиције као недостојне и да се, као на једину велику уметност, угледају на
античку. Није тако било. Оно што се зове Ренесанс, то је резултат једног дугог,
постепеног и независног духовног рада, чији почеци залазе још у ХII век. Тај рад није, у почетку, никакво васкрсавање античког духа,
него је то стварање једног новог, реалистичког, емпиријског, научног
сликарства, које се интересује за човека, проучава природу, глорификује
земаљски живот и сања о сласти. Ренесансно сликарство није никло ни из каквих
књига и рушевина, него из духа оног грађанског друштва, рационалистички
расположеног, које је дошло до пресудне моћи у Италији и Фландрији у ХV веку; инспирисање антиком је било у другом плану и јавило се само
код појединих италијанских сликара. Ако су где античке традиције живеле, живеле
су у Византији. И ако се говори о класичном духу, класичним мотивима и
класичној техници у сликарству, онда је тачно да их је Византија очувала, а не
Запад открио. Истина је само толико да у Византији у ХV веку није било онаквог реалистичког и
сензуалистичког сликарства какво се створило у Италији и Фландрији. Али тада
већ није било ни Византије.
Не
уступајући неоснован примат, такав примат не треба ни присвајати. Нама свима је
драга наша народна прошлост, као што нам је драго наше родно место и детињство.
Али прошлошћу се не треба само поносити; њу треба и познавати. Ненакнадива су
врела која даје земља и народ једном уметнику који хоће да говори у њихово име;
све се може импровизовати сем наслеђа. Наше средњовековне уметничке творевине,
чија се вредност није ни слутила док није дошла наша генерација, одиста су
велике. Али, као што нико од нас није сам на земљи, тако ни наши споменици у
прошлости, ни наши напори у садашњости, нису на свету једини. Величина се
примећује само у пространству, и вредност се утврђује само поређењем. Једна
фреска из Сопоћана добива своју историјску пластичност не само онда када се
стави поред једне фреске Ђотове, него и једне слике Ван Ајкове. Уметничко дело
је, као и човек, исто тако члан заједнице колико јединка.
Уметничка
култура се не поклања; за њу се тражи напора. Она се и не састоји само у знању
које је поцрпено из већег или мањег броја књига. Поред културе коју дају
елементарна научна знања, постоји и једна култура сензибилитета, и једна
култура укуса, и једна култура заједничких тежњи и потреба, постоји неколико
видова унутрашњег духовног рада, — расуђивања, традиције, искрености,
интелектуалног поштења, — што истом све заједно чини једног човека и једно
друштво у уметничким стварима високо културним.
Истина
је да су уметничка дела приступачна целом свету и да се за њихово разумевање не
мора бити специјалист као за резултате егзактних наука. Али, ако се уметности
може прићи са улице, не може се о њој са улице суверено судити и говорити. То
што човек има очи, не значи да има све услове за гледање уметничких дела.
Највећи непријатељ уметничких посматрања, то је наша сујета здружена с
незнањем. Човечје око треба неговати, као што се негује и говор, и слух.
Постоји исто тако једна култура гледања као што постоји култура музичког
слушања на концертима и књижевног читања.
Однос
уметников према материји сличан је односу посматрачеву према делу. Стваралачки
уметнички рад је исто толико техника и занат колико осећање. Могу се, са
великим изузетком, без правог заната дати дела која су дирљива у својој
спонтаности и наивности; пуну реакцију на појаве у животу, свестран израз
осећања и мисли једне личности и једног друштва способан је дати једино онај
који савршено располаже занатом. Али као што у књижевности знати писати не
значи имати све услове за песника, тако ни знати вешто цртати и стављати боје
на платно, или окретно начинити од глине фигуру, не значи још бити сликар и
скулптор. Једно је писмен човек, а друго песник, једно виртуоз а друго
композитор, — рутина у ликовној уметности није цела уметност. Занат је уметнику
само средство, техничка спрема само духовни алат за потпун израз мисли и
осећања. Кад би се уметност састојала једино у објективном репродуковању
предмета, онда би не само сваки човек, са више или мање напора, могао бити
уметник, него би и сва уметничка дела у историји била слична, па чак и иста. Нема
за правог уметника објективног предмета истоветног за све људе; за уметника има
на првом месту његовог осећања поводом једног предмета, и зато што је код људи
осећање различито. Различит је и исти „предмет“ код разних уметника. Наше тело
и природа исти су од Грка до данас, али су друкчији у уметности грчкој, а
друкчији у романској. Уметник не слика и не ваја толико човека и природу,
колико своје време и своје друштво и, кроз њих, себе самог. Нису то теме и
технике које чине да је уметност увек друкчија, него је то људско осећање које
је чини неисцрпном. Ствари су на свету увек исте, али човек није.
Уметника
и гледаоца везује слична или иста способност осећања, а не занат и техничка
вештина или прича која је можда у рељефу или слици испричана. Где нема осећајности,
где нема пријемчивости, уживљавања, унутрашње побуде за полет и оплемењене
сензибилне реакције на живот, ту нема ни правог уметничког стваралаштва ни
„разумевања“ уметности, и никаква вештина код уметника, никакво „знање“ код
гледаоца, никакве идеје ни племенити циљеви не могу их заменити. Осећајност је
основни фактор и уметничког рада и гледања уметничких дела.
Једна
у својој човечанској основи, осећајност се диференцира у уметничкој примени.
Осећајност једног скулптора, који има посла са реалним простором, с реалном
светлошћу, с волуменом, са тежином, са интерсекцијом планова, није исто што
осећајност једног сликара, који има посла са бојама и цртежом, са фиктивним
простором и фиктивном светлошћу. Свака уметност има други језик и друге дијалекте.
Али један исти пут, — и само тај један, и никоји други, — води, водио је и
водиће ка њихову остварењу: наше чуло вида. У кога сликара нема урођеног дара
за боју, и у ком скулптору није дубоко усађено и култивисано осећање форме,
томе никакво „душевно богатство", ни „мисија“, ни „солидност“ не помажу.
Може бити једна сликарска композиција или једна вајарска група, по спољашњем
изгледу, најтрагичнија, најзабавнија или највештије изведена, ако она не говори
правим и основним сликарским или вајарским језиком, ако се имплицитно не обраћа
гледаоцу бојама, цртежом, формом, композицијом, она не говори уметнички, и
ништа је не може спасти од пропасти. Живети кроз векове може само оно што је
живо од зачетка.
Гледалац
је упућен на чуло вида исто колико и уметник који је једно дело створио.
Осећати антитезу и хармонију линија, хладноћу и топлину тона, дубину, звучност
или засићеност боја, организованост или разбијеност једног дела, његову
визуелну музикалност или глухоћу, то се може само урођеним и развијеним чулом
вида. Може један човек бити врло мудар, може чак бити учен археолог и стручан
историчар уметности, ако нема спонтане осећајности и култивисаних чула, за њега
је уметност књига са седам печата. Где се уметничка дела испитују само онако
као што социолог испитује статистичке податке, или као што петрограф испитује
камење, ту науке можда и има, али правог и потпуног разумевања уметности нема.
Уметничко дело није ни спекулација ни материја; уметничко дело је сложен
јединствен организам који је постао на двострукој основи осећајног и занатског
стваралачког рада.
Примана
чулима и везана за простор, уметност је везана и за епоху у којој је настала, и
за друштво у ком се појавила. Велика уметност је само она која је ишла упоредо
с временом у ком је стварана, и која је била потпун израз оног друштва у коме
је поникла. То не значи да се улога и суштина уметности исцрпљују у служењу.
Вере, идеје, обичаји, само су повод уметничког рада. Кад би било друкчије, онда
би са верама и државама неповратно пропадала и њихова уметност. Уметничко дело
живи без обзира да ли представља Озириса или Афродиту, библијску сцену или
предају Бреде, француску маркизу или српског јунака. Прошле су стотине и
стотине година, променила су се многа државна и друштвена уређења, а Праксител
је једнако велик не зато што и ми верујемо у божанственост личности које је он
клесао у мрамору, нити што би његове скулптуре и данас служиле религиозним
обредима, него је он једнако велик зато што је велик уметник.
Везано
за епоху и за друштво, уметничко дело дугује њима свој постанак исто толико
колико сликару или вајару који га је створио. Да није било Фиренце и Рима, не
би било ни Микеланђела. И једна тако мала варош, као Арецо, могла је, под
срећним околностима, наручивати фреске код тако великог уметника као што је
Пиеро дела Франческа. Без свог географског, политичког и економског положаја,
Венеција не би никад имала Тинторета и Веронеза, нити би њихова уметност била
оваква, раскошна и сензуална. Уметничком делу треба атмосфере, као и свему што
живи. У позадини моћног сликарства Дирерова и Кранахова стоје моћни немачки
градови и бургмајстери ХVI века, исто онако као што за Сезаном и Реноаром
стоји рафиновано француско грађанско друштво ХIX века.
Док је било краља Уроша I и краља Милутина, било је и Сопоћана и
Грачанице; кад су дошли Турци, несуђени уметници су чували овце на Рогозни. И
не само уметника и уметничких дела, него и уметничке културе и укуса има једино
онде где има просвећеног друштва. Ни највећи архитект не може ништа учинити за
један град ако то самим грађанима није потребно. Да би једна улица, једна
пијаца, један врт били лепи, нужно је да то жели и хоће, не један човек, не
један архитект, него цело једно друштво. Уметничке културе има само онде где
има узајамног разумевања и сарадње између друштва и уметника.
(1940)
М. Кашанин, Уметност
и уметници, књ. 7. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004,
стр. 11–15.
