Марија Јефтимијевић Михајловић - САН ЗА ВЕО – ВЕО ЗА ПЕПЕО (Поетика сфумата као сликарско-литерарног поступка у роману "Метохијски сфумато" Душице Филиповић)

 

„Речи. Речи су смисао и крв живота. Све док их неко пише, изговара, прима,

чита, слуша, оне живе и дозвољавају нам да  и ми живимо. Ћутање је њихова смрт.

Није прича то што речи причају; него је прича нашег бола нит провучена

кроз иглене уши тавне ноћи. Пишем да бих својој љубави дала могућност да живи.

Да сваким убодом у ноћ разгорим изгревак јутра.

Узбуркам крв живота. Убелим платно најцрње ноћи.“ 

Душица Филиповић, Метохијски сфумато

  

Велики руски књижевник Иван Буњин је писао да се уметнички квалитет једног прозног текста мери искључиво по уделу поетског, односно лирског у њему. У том контексту посматрано – једно прозно дело – збирка прича или роман – пуноћу естетског остварују управо као Песму, односно кроз перспективу читања тог дела као песничког. То a priori подразумева да и сам писац по својој фундаменталној и иманентној уметничкој оријентацији буде превасходно – Песник; да свака мисао, сваки рефлекс, било као дескрипција било као фабулација на читаоца делује као велика, моћна Песма! А ако је таква Песма (роман) састављена и као поема, односно као мозаик, ствара се утисак да се родила – метапоезија, односно – метапесма. А ако у своје ткиво утка и нешто више од речи – знамења и значења других уметности (попут сликарске), она ће захтевати и неколико нивоа читања, али и таквог читаоца који ће умети да проникне у сва њена значења, да би и сâм – сопственом имагинацијом и доживљајем, од стечених утисака – изградио Песму. Таква песма-роман захтева, међутим, и тумача који ће све делове сагледати и у равни целине, али и у равни значења које има сваки од њих има.   

Књига Метохијски сфумато Душице Филиповић, ни по својој композицији ни по садржају није свакидашња. Састављена од шест поглавља (са педесет и једном причом и педесет „пешачких чинова“, цитата или сопствених промишљања који уводе у сваку од њих), нема чисто прозни карактер, већ је приповедање такво да је на граници поезије и прозе. Причама и чиновима темељ је пролошка прича „Сан за вео“, а кров молитвена поема – четрдесетница, „Вео за пепео“, што је именовало и овај текст о Метохијском сфумату. С друге стране, од пресудне је важности и синтеза или прецизније синергија књижевне речи и ликовног израза, која је манифестује кроз ликовни израз или технику сликања познатог као сфумато, преко којег је ауторка на оригиналан начин концептуализовала свој књижевни израз. Иако књига нема ликовних прилога, њен садржај је у директној констелацији са сликарством Леонарда да Винчија, творца сфумата као ликовне технике у којој се споро, али непрестано губе облици и стално мешају светлост и сенке. Једно од његових основних обележја, а уједно и обележја да Винчијевог сликарства, јесте одсуство наглих прелаза и строгих граница између предела слике. Ова техника сликања, поетика сфумата се у Метохијском сфумату очитује на неколико нивоа: и на формалном (у виду непрестаног мешања жанрова – од строгог приповедања до поезије, која, осим слободног стиха, често има и карактер и дух народног певања) и на садржинском (претапање прича из прошлости, слика детињства, са савременим историјским дешавањима везаним за Косово и Метохију; честа промена нараторске перспективе – од приповедања у првом лицу главне јунакиње Ђурђе до приповедања о Ђурђи из позиција других протагониста романа (премда се Метохијски сфумато у строгом смислу речи не може назвати романом, иако су све приче у служби једне, основне приче о Ђорђи и Косову и Метохији); приповедање о свакидашњем, реалном и реалистичком готово увек је праћено атмосфером прошлог, често архаичног, историјског, имагинарног, па и митолошког). Сав карактер Метохијског сфумата је флуидан – све је гранично, и приповедање и прича или како сама ауторка каже: „Метохијски сфумато је усамљена кућа на међи земље и неба, колевка (од) ритма обавијена маглом и димом“. 

Била сам мала кад сам сањала – Борхес је говорио да песништво, литература, мора бити искрено као сан, што подразумева да песник „искрено сања“, а без сна живот песников био би неподношљив и он не би био „господар задовољства“. Своју поетску приповест Метохијски сфумато Душица Филиповић започиње реченицом: „Била сам мала кад сам сањала“ и она се попут рефрена или бајалица бабе Данице понавља наизменично, дајући читавом (првом) поглављу вишеструко значење: с једне стране, потенцира се идеја о најснажнијим, готово архетипским сликама детињства, у којима се открива моћ сновиђења (oneiros) и која наговештавају будућност, док, с друге стране, сан (enypnion) девојчице Ђурђе (препознат као аутопоетички лик), указује на доживљену стварност, обремењену смрћу најближих. Да је живот сан и сен ништа боље не илуструје него уводно слово („Сан за слово“) и завршно („Вео за пепео“), где се апострофира идеја о вечном враћању или цикличном кружењу (духа). Јунаци Метохијског сфумата „нису нити сасвим стварни, нити сасвим измишљени; они су књижевне креације, обликоване мером унутрашњег вида и потребом за гласом љубави, који ће остати, свету, за писцем, и после смрти“, каже ауторка. Ако је стваралачко стање, стање сновиђења, онда се и речи Флоренског да се у уметничком стваралаштву „душа уздиже из доњега света и улази у горњи свет“, показују кроз ово поетско ткање Душице Филиповић, као сасвим тачне.

Прва линија повучена у бескрај – То се нарочито односи на прво поглавље књиге „Ђурђин пупак“, где се кроз приповест о снажно доживљеним сликама детињства, обележеном смрћу оца и ујака, непресахлом тугом мајке, бабе и деде, надвија чудесна, готово онострана копрена невидљиве стварности у којој се, у духу Црњанског, понавља да смрти нема и да „све је добро, и кад добро није“. Кроз три лика бола или три лица лепоте, ауторка је отворила врата мистичног, на моменте магијско-ритуалног, али и хришћанско-духовног живота, који је сан, али сан саткан од бола који је потом просијао кроз мудрост и који се узнео до уметности живота, сажетој у мисли Достојевског да „треба волети живот више од његовог смисла“. Реминисценције на три најважнија лика из детињства – бабе, удове Данице, „бојарице“, прабабе Насте, „мустраторке“ и деде Радомира, „сињег кукавца“, без четири прста изгубљених у заробљеништву, постају основа – потка („прва линија повучена у бескрај“) на којој се гради уметност живота: од мистерије справљења боја и чудесног колоплета јединствених мустри, али и од (дединих) прстију којих нема, гради се живот за трпљење и за славу. Апотеоза живота кроз патљу и бол и обоготворење уметности кроз самоуко и нигде научено „бојење“ и „шарање“ имају јединствено исходиште или исти циљ: дати животу циљ и смисао – правила слагања боја и решања шара на ћилиму у истој су равни као и правила сваке велике уметности, било да је ствара самоука старица у околини Чачка или велики Леонардо да Винчи, чије фрагменте о сликарству, форми, бојама, ауторка умеће – помало необично – у непрекинуто ткање/приповедање: „Она која данас за њом (прабаком Настом, „мустраторком“, прим. М. Ј. М.) покушава да снује, зна да наставља, све, увек и само онај ко више воли. И да се ништа не може радити без линија, унутар којих живе облици које је родила природа.“

Tornami al tempo... mi ricopra con lʼ ombra (Врати ме у време... покриј ме својом сенком) – потрага за заједништвом (Целином) као „смислом свих облика“, уткана у основе, трагове детињства, као почетка сваког почетка, не контрастрира у другом поглављу књиге (насловљено управо овим наведеним Тасовим речима, које Црњански у свом делу више пута варира), већ чини продужетак те линије повучене у бескрај. Тако је уводна приповест о младости јунакиње која снагу живота почиње да спознаје кроз трагове светлости и сенки које са људима, догађајима и доживљајима у њен живот улазе. Alter ego ауторке садржан у књигама Црњанског, чији се ликови преплићу са цртама јунака које она среће на улицама Приштине, уочи рата. У нејасно контурисаној јавности преплићу се сенке и снови живота који се сања и живота који као да је сањан. Отуда у „Пешачком чину број 7“ читамо Леонардове речи да „сенка настаје из две ствари различите међу собом, јер је једна телесна, а друга бестелесна. Телесна је тело које баца сенку, а бестелесна је извор светлости. Дакле, сенку проузрокују светлост и тело“. Приповедање овде све више добија карактер сфумата, као (ликовне) технике којом се „споро али непрестано губе облици, и стално мешају светла и сенке“. Карактер трагања за Целином, најпре оштар као стрела винута у вечност, узбуркан као море у олуји, ломљен и гоњен силама тела, латентном снагом еротике и младости, жудњом за физичким сједињењем са човеком који тек долази у њен живот („Човек од косовске земље“, „млад као јагње“, „човек бескрајан“, „Рођен У Дане Жетве Лубеница Па Окупан У Месечини Тешког И Слатког Косова“), а потом омекшан силама бестелесног, нечега недодирљивог и светог (кроз којег „као млечна сенка, пролази вечност“), као чудесност богојављенске ноћи у липљанској цркви, у којој се затичу Сликар, Песник и Жена, у намери да она (Жена) спозна тајну легенде о Великом Пешаку који је „за сат времена хода прешао од Приштине и Липљана, носећи у зубима ексере“, како би од Турака сачувао/откупио липљанску цркву.

Сфумато као сликарско-литерарни поступак се на вишим нивоима преноси и на однос уметности и стварности, између којих се губи граница („уметност не понавља видљиво, она чини видљивим“), али посебно граница између две врсте уметности – књижевности/поезије и сликарства. Принцип да је сликарство немо песништво, а поезија речита слика (Ut pictura poesis), односно Сезанове речи да „цртеж и боја нису одвојени – јер кад се слика, црта се; кад год се пише – слика се“, јунакиња Ђурђа усваја као неку врсту епифанијског откровења у тишини богојављенске звездане ноћи над Косовом, чија и земља и небо горе пожарним бојама крваве историје и рата који надолази, одакле и приповедање почиње у првом лицу (уместо досадашњег трећег). То је симболичка слика метаморфозе сенке у светлост, односно врхунско сагласје облика и боја, духа и тела, кроз телесно и духовно јединство са оним који јесте пројекција њених чежњи за Целином. „Деформација анатомије“ као сликарски поступак доводи до „формације духа“ као духовног поступка, јер „нема ни живота ни уметности док се не стопе, у једно. Једно је све“. Поетика боја при томе чини посебно важну „потку“ у густом ткању Смисла, међу којима се издваја „боја вечности“, која је снажнија и трајнија од свих познатих и видљивих. Тако се у историјској равни, боја вечности препознаје у невидљивим очима грачаничке Симониде, а не у мистериозним иницијалима Ђокондиних очију, које се не могу видети од гомиле посетилаца и блицева фотоапарата. Пародирајући причу о украденој Мона Лизи и подређујући је истини да је „Симониду немогуће однети“, ауторка усваја на неки начин и мисао Достојевског да је стварност фантастичнија од било које стварности, својим речима: „Тамо где је стварност свемоћна, имагинација је непотребна“. И као што се у сфуматичној поетици преплићу прошло и будуће, живот и смрт, видљиво и невидљиво, тако се преплићу и животи Сликара и Песника, који свако на свој начин „одгонета вечност“ – један, кроз земаљску посвећеност Жени, бојама и потомству негде у околини Гњилана, други кроз искушенички позив и посвећенички живот хиландарског монаха. А између њих једна линија повучена у бескрај – Жеђ за Целином и Савршенством.

Смрт је малечка, а живот поголем – треће поглавље Метохијског сфумата хронолошки и нараторски прати догађаје (и доживљаје) из претходног поглавља, надовезујући се на историјска страдања Срба на Косову и Метохији током ратне 1999. године. Оно што, међутим, ово поглавље издваја од других јесте низ стварних, историјских података – имена и презимена, година рођења и датума отмица хиљаду сто двадесет и осморо људи, жена и деце, киднапованих и несталих током тих ратних година. Историјској равни ауторка претпоставља ону другу – стварнију и страшнију од стварности саме – (надисторијска) страховања и претпоставке, слике њихове смрти и страховања од смрти ближњих и сопствене, које поетички уобличава као неку врсту тужбалица између имена на списковима киднапованих. Између прича у овом поглављу такође се, у виду пешачких чинова појављују мисли Леонарда да Винчија о сликарству и техници сфумата, али и природи везе између поезије и сликарства. Њихова улога, иако најпре изгледа као несувисла, постаје јаснија тек са променом нараторске перпективе (у причи „Киднапована глава“), када се из поциције онога „Рођеног У Дане Жетве Лубеница Па Окупаног У Месечини Тешког И Слатког Косова“, у виду писма својој вољеној, Ђурђи, назиру контуре за његову велику сликарску композицију „Четрдесет мученика“ (инспирисан управо људима који су киднаповани или нестали у ратном вихору). Очити библијски подтекст послужио је и као варирање идеје о вечном страдању и патњи, којој нема краја, као што нема ни почетка – у вишој равни (постојања), у вечности укидају се све границе и све разлике, баш као што се у сликарској техници сфумата губе линије и обриси, боје и контрасти. Све постаје једно велико Јединство. Можда на најцелисходнији и уметнички најуспелији начин ова идеја је остварена у завршној причи овог поглавља, „Ко је умро: RADMILA ZARIQ или РАДМИЛА ЗАРИЋ?“, где се у трагичној судбини осамдесетогодишње старице сусрећу различите димензије стварности – односно укидања супротости, где само „у вечности нема глади, ни даљине, ни раздвојености“, ни разлика између националности, ни мржње ни зависти. „Живот – поголем“, а вечност још већа.

Кад човечанство пати, то је природа која дише слободно. Све зависи од тачке погледа – иако именује целу књигу, четврто поглавље „Метохијски сфумато“, најмање има пиктографских елемената, односно рефлексија везаних за сликарску уметност и боје (живота). Сфумато се овде манифестује у колориту перспектива и нараторске технике која се, из претходног поглавља, проширује на неколико јунака: Ђурђину ћерку Симону, дете из комшилука Азру и младог Француза Матиса. Њихове перспективе уједињује обраћање Ђурђи кроз писма која та три лица младости или три лица лепоте показују, у интензивним доживљајима и сударима са непознатим светом (Симонин сусрет са Паризом, Азрин са Калифорнијом, Матисов са Косовом, а потом и Русијом). Иако осенчен надом и полетом коју само младост може да поднесе, живот троје младих људи, које повезује једна Мајка (у најширем смислу те речи – као биолошка мајка (Симонина), као друга мајка (Азрина), и као духовна мајка, кума (Матисова)), бива спознат кроз промене које се догађају спрам онога одакле се кренуло или – ка чему се ходило, ка Косову и Метохији (Призрену, Ранилугу, Грачаници, Драганцу, Дечанима). Јер, Мајка је она „једина још преостала, која овом свету, људима, пределима, даје боју која не постоји. То чак није ни боја, него светлост“. Потцртавање улоге хришћанских симбола и хришћанских корена (породичног васпитања код Симоне, хришћанског порекла код Азре и Матисовог крштења у православној цркви) није у функцији проповедања идеје о православљу као јединој правој религији, већ, напротив, у функцији је наглашавања (све)јединства људи и њихове патње која има „виши смисао“. Кроз појединачне перспективе и детаље из живота ово троје људи различитих судбина, оцртавају се нејасни обриси широког и сложеног мозаика читаве књиге Метохијски сфумато; загледаност у три дела тог мозаика, који нараторка овим поглављем нуди, иако изгледа као удаљавање од основног тока приче, заправо је улазак у саму суштину ствари – у средиште приповести, па не чуди што Матис, у једном од својих на српском језику незграпно срочених писама куми Ђурђи пише да је Косово „стомак Европе“.  

И кад паднеш – паднеш у гроб. Цело Косово ти је гроб. Свети гроб у који је све закопано. До васкрсења. – Ако је Косово „стомак Европе“, пето поглавље „Стреха изнад темена“ је духовно средиште Метохијског сфумата. По тематској ширини и обухвату, обиљу грађе – лексикографске, етнолошке и историјске, и по недвосмисленом потенцијалу да, као таква књижевна и духовна ризница, буде самостална књига (иако се складно надовезује на основни ток Метохијског сфумата), ова целину би требало посматрати, читати и тумачити као један књижевни ентитет у коме врхуне готово све основне идеје, теме и мотиви ове семантички и вредносно пребогате књиге. Да су и Леонардови цитати у виду „пешачких чинова“ на почетку сваке приче дорасли до оне тачке у којој је ауторка сопствени косовски сфумато тумачи не речима овог великог уметника него својим сопственим, сведочи и конзистентност идеја, поступака, без много тематских дифузних кретања, као и заокруженост идеје о кући, односно дому, који је заклон и заштита човеку „распетом између гробова својих и небеса својих“. Отуда именовање читавог поглавља долази од пролошке приче „Стреха изнад темена“, посвећеној старици Јефки, Призренки, којој су комшије Албанци зазидали једини прозор у кући и тако симболично живу закопали у гроб. Судбина Јефке Поткаљајке која живи у мраку (егзистенцијалном, али не и духовном), међутим, није само лична, већ се нараторски преноси на судбину читавог српског народа, осуђеног да у мраку историје трага за сопственим коренима; да у том живом гробу тражи пут ка васкрсењу. Један аутопоетички запис, настао као рефлексија дубоког промишљања и суочавања са собом, историјом, прошлошћу и животом, у ноћи проведеној у тој кући-гробу баке Јефке, то најбоље илуструје:

„Видех да све што постоји око мене проналази и изнова оно што већ постоји у мени. Видех да свако од нас почиње свој живот као у некој ноћи, окружен, обливен неким нејасним полусветлом из којег трепере мутне звезде. Некад нам се учини да нас засипа живи источник, некад да к нама сукља пламен живог пакла. Између та два опречна и нејасна сјаја, у земљаском сумраку, где се тама час згушњава, час разређује, где они наизглед беспомоћни без опажаја своје изложености болу и смрти не траже, али налазе узвишено, стојимо ми: некуд пошли, никуд стигли. Покисли, слуђени, зачуђени. Кад сред снежних бујица које нас лудо даве и ломе сретнемо живо обасјање на земљи, буди се у нама жудња да се с њим стопимо у чистоти  и пространству вечности. Буди се жеља за попуњавањем празнине. За пуњењем белине. За речима којима ћемо озарити и разиграти непрекидност сопствених унутрашњих прелаза и превирања.“

Техника сфумата као књижевног поступка, који је Душица Филиповић – сада већ јасно и аутентично – изградила и применила у овој књизи, долази до изражаја и у способности да се у преплитању судбина жена са Косова и Метохије – како оних из прошлости и историје, легенде и приче, тако и савремених страдалница и мученица, представи идеја о вечном трајању неугасле Светлости (историјске и духовне), коју су проносиле и носе углавном жене, као по/родитељке и светитељке. Ако се изузме прича „Никола из Гојбуље“, ово поглавље је својеврсни споменик женама Косова и Метохије (Јефки, затим светитељки Босиљки (Рајчић), која беше „прва међу женама која у патњи и мукама слабост часну ревносно и равноумно мушки измени новим именом и ликом“, Бејас-хануми (потурченој девојци Марији, ктиторки и задужбинарки Цркве у Пасјану), као и савременим страдалницама и посвећеницама земљи косовској – Милени из Гњилана, Стојанки Стојковић с Новог Брда, Румени из Пећи, Драгици из Ђаковице, Смиљи из Доње Плешине). У приповест о узвишеном кроз патњу, страдање и жртвовање, унет је не само колорит карактеристичан за женску природу (боја цвећа, шаренило ношње, симболика белине као чистоте и невиности), већ и лиричност као одјек женске песме, која се певала и у мукама и у страдањима и тако величао и славио живот, који даје она – Жена. Нигде се бол и радост нису тако приближиле као у причама о овим јунакињама и нигде тако заједно стремиле ка бескрају (вечности) као у оној Леонардовој линији повученој у бескрај – ка Богу, ка себи, ка Богу у себи. Тиме се апострофира идеја да садржај уметости (и књижевне и сликарске) „није ништа друго до садржај целокупне стварности“, односно да је стварност „у простору у којем се крећемо“, а да је тај простор „форма интуиције и мита“.

Љубав је једна, као смрт једна – Своје поетско ходочашће светом косовском земљом ауторка Метохијског сфумата крунише, како би се и очекивало – на Косову. Њено духовно и животно с(р)едиште јесте циљ којем се стреми читавог живота, целим бићем – предано, подвижнички. И ту Лепоту и неугаслу жеђ за њом, вековном, универзалном и вечном, она жели да наслика речима. Доспела пред лице вечности, спознаје да „тамно се боље види изблиза, а светло издалека“, те да тамна ознака даје тон земљи, а светлост даје тон небу. Њене „пешачке чинове“ не диктирају више Леонардови цитати, него су они постали стамена основа, знакови поред пута, које поставља и учитава самостално, експлицирајући своја изванредна познавања сликарских техника и умећа њиховог препознавања – не на делима славних сликара, већ на косовским пољима. У сваком сегменту, свакој тачки додира (земаљских) хоризонтала и (небеских) вертилала она препознаје мекоту облика (одсуство граница) и стапање боја (осуство контраста), препознаје онај покрет душе и тела, без којег нема ни уметности ни живота. Ова бела масларка Љубављу је све(т) осмислила, историји дала печат Поезије, а животу облик Песме; кроз Љубав као једини истински Смисао и Циљ. Кроз ту призму се (више не приповеда него) пева о онима који су њеном бићу дали об(Лик) Љубави. Отуда ниједна прича више није прича – она се до Песме (косовке) узвисила, а бол (од рођења и пре рођења, свој и туђ) се у Радости усклик преобратила: „Увек је време да се Косову пође. / Увек је време да се Косову дође. / Љубав се увек враћа.“

Сан за вео – вео за пепео – Премда се, као што је на почетку констатовано, Метохијски сфумато може читати на неколико нивоа, јер је семантички поливалентан и представља прави поетски, лексички и етнолошки фундус, Душица Филиповић је написала пре свега Косову књигу дубоке оданости. Полазећи од онога што је нуклеус или епицентар свих трагања, па и оном најважнијем, путу ка себи – од детињства као почетка сваке личне историје, до коначног исходишта или циља свих циљева (Косова и Метохије), она је – ношена талентом да у свим видовима лепоте (људи и уметности) и свим облицима живота осети (све)јединство: јединство боја и облика, мита и историје, радости и трагедије. Све се у њеној књизи узнело до Песме. А врховна песма Љубави у облику симболичних четрдесет лестви у којима „реч силази, јер описује / Дух се успиње, јер тамо вечно обитава“, јесте ода љубави према врховном Творцу и његовом служитељу, старешини манастира Драганац, у којем нараторка проналази тачку свог апсолутног мира и пут исцељења за своје ране; тачку у којој се магла раздањује и Светлост књоз њу продире; у којој ни нијансе сфумата нису више тајанствене и мистериозне – оне су јасне јер су све(т)ле, јер су јединство (физичке) патње и (духовне) радости из којег настаје Песма. Ова духовна лествица највиши је израз љубави и молитвеног смирења које нараторка и главна јунакиња Ђурђа крунише песмом о јединству у вечности, чиме се апострофира идеја о вечности уметности (и/или, прецизније, уметности живота), па се читава песма, али и књига Метохијски сфумато може читати као апотеоза животу:

„И све ће опет, Оче мој, као некад бити.

И сунце, и цвеће, и воће, и трава.

 

Састављена, храст ћу нови бити.

И на дну свог корена мирно спити.

 

Као песма.

А неће ме бити.“