Не пловиш ти ка острвима
него постајеш острво.
Престао си да осветљаваш свима
свет саткан од чудноватих острва
и скривених рима.
Удубљујеш се у свемир,
у звездани прах, вучји зов,
у камен, траву, дрво.
Мучи те несагледивост,
смисао непрозира,
мучи те бол света и благодат,
последње и прво.
Зри благост,
пунота што ће обасјати
и тебе-острво.
Б. Матић, Острво, Београд: Српска књижевна
задруга, стр. 67.
А шта ако је свет
само рана на телу Творца,
неопрезно нанета себи
у некој игри ванвременској?
И ако су ови животи
само чишћење ране,
борба белих зрнаца
у крви творитељској
на спољашњим границама
свега познатог?
Шта ако смо само војска
која својим срцем брани
Првог Рањеника?
И ако је овај бескрајни свод
само завој на светој рани
који се мења свакога јутра?
И шта ако управо
чиним самоубиство
питањима?
Раскрварићу
ово свитање
и бити само кап пурпура
на Истоку?
Б. Матић, Хиперборејски летопис: разабране
песме, Београд: „Укронија“ – Центар за изучавање Традиције, „Хипербореја“,
стр. 45.
По цео дан седим у библиотеци, заједно са
научницима
Забринутим за судбину човечанства. Затворим очи
И нађем се у врту пуном сунчеве светлости
И зујања невидљивих пчела. Дани детињства
Полако израњају из заборава, дани
Када је све било на дохват руке,
Када је живот изгледао као једно велико обећање.
Нема више обећања. Ствари почињу да измичу
И ја остајем сам, заједно са научницима
Забринутим за судбину човечанства.
Поново затворим очи, и нађем се на мору
Из мојих давних снова, мору које ми је
Такође измакло, као и живот што се измакао.
Научници забринути за судбину човечанства
Тихо дремају над својим књигама,
Док ја сањам вртове изгубљеног детињства
И мора којима никада нисам и нећу бродити.
Лепота једне ствари у основи је тајна те ствари. Први који је осетио ту тајну, продро је и с оне стране ње. То је већ свештеник-песник. Човечији дух је тиме направио џиновски скок навише, наниже, и у сваком правцу. Од тада он више није окретна и довитљива животиња. Њему више није доста да је само сит и обезбеђен од нападаја животиња и других људи. Њему се хоће још који пут да га неко живом речју или кипом или свирком доведе лице у лице с тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. - Не треба се варати, мистицизам никада није остављао човечанство. Само се тим путем, који је уосталом и једини, дошло до открића лепог.
