СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ, Вечити путници

Ја сам копча свега и мост међ световима

све што је било кроз мене се с оним што ће бити спаја;

Без мене прошлости нема, кроз мене будућности има

све. О клетве постања! О сласти, о жудње бескраја -

Што све постојеће за оно што није веже!

Каквом сам богу мост ја да с неба међ људе сађе;

Каквом сам врагу лего да у мени кот свој леже;

Какав ће на мом путу нови свет да пронађе

Занети морепловац што нову земљу открива?

О зар да је не нађе кад је у души му заблистала?

О зар да је видети неће кад вечно о њој снива?

Већ су долетеле тице с незнаних њених обала,

далеке огромне ватре незнана бића пале,

и ко црвене заставе на даљним видицима горе

одсеви огромних зора што су огњено обасјале

путање морске. Гле, већ весели клици се оре

морнара што су још јуче у очају роптали љути,

кличу већ новој земљи – о, дај да забораве стару!

О вечни путници у мени, о мој бескрајни пути,

о куда водите вечни у бескрајном, свемирном шару?

Велике зоре мојих ноћи, где су вам сунца?

Велика сунца мојих дана, где су вам неба?

Велика неба, да вас домашим, о камо врхунца?

О глади вечних путника у мени, камо вам хлеба?

Пијмо крв наших срдаца нека нас храни,

на стопе метнимо крила да ступамо тише,

у грудима носимо смрт да нас од сунца брани,

вечни путници моји, хајдмо и од неба више!

Хајдмо преко моста у чами што измеђ светова стоји,

и све постојеће што с оним што није веже.

Не мари! Бог неки сишо је у нас, и ми смо своји!

Не мари, враг неки у нама кот свој леже!

Јер смо копче свега, и мост међ световима,

и све што беше кроз нас се с оним што ће бити спаја

и у свему што је част и удео има

          наш! О клетве постања, о сласти, о чежње бескраја!