Поезија се не осећа – она се изговара. Боље рећи: прави начин да се
осети поезија је њено казивање. Али свако казивање је увек казивање
нечега, говорење овога или онога.
Песничко казивање не разликује се од других начина говорења. Песник говори о
стварима које су његове и од овога света, чак и када нам говори о другим
световима: ноћне слике сачињене су од фрагмената дневних, поново створене
сходно другом закону. Песник не измиче историји, чак и када је негира или је не
познаје. Његова најтајнија или лична искуства преображавају се у друштвене,
историјске речи.
Истовремено, и са истим речима, песник говори другу ствар: открива
човека. То откровење је крајњи смисао сваке песме и скоро никад није изречено
на експлицитан начин, него је основа сваког поетског казивања. У сликама и
ритмовима се сагледава, мање или више јасно, једно откровење које се већ не
односи на оно што говоре речи, него на нешто претходно, на шта се ослањају све
речи песме: коначну човекову судбину, онај немир који га стално гони напред,
стално освајајући нове територије, које се претварају у прах чим их додирне, у
једном несметаном поновном рађању и поновном умирању. А то откровење које нам
пружају песници увек се оваплоћује у песми и, још тачније, у конкретним и
одређеним речима ове или оне песме. Иначе, не би било могућно поетско општење:
да би нам речи говориле о тој „другој ствари“ о којој говори свака песма,
такође је неопходно да говоре и о овоме и о ономе.
Октавио Паз, Лук и лира, превод
Радоје Татић, „Вук Караџић“, Београд, 1979.
Нема коментара:
Постави коментар