Сваки човек има два простирања. Једно је
ограничено контурама карактера и облашћу друштвеног хода и рада. Ни то
простирање није мало, јер контуре карактера обележавају велики обим. Друго
простирање је страховито, толико колики је свет, колики је онај немир који нас
стално мучи, стално тражи пут преко свих светова, и пита за вечност. Туда се
човек простире, ако се сме рећи, а мора се рећи, само као зрак, зрачењем. Када
смо ова два простирања метнули у свакога човека, поготово их оба имају људи
особитих вокација које вуку у идеал уметности или у идеал светости. У великом
простирању, једно је свецу и уметнику заједничко: стварачки полет за велики задатак
у којем дејствује на један или други начин и нешто тајанствено, божанско, божја
помоћ. Сви људи без разлике слажу се у томе да у уметности и светости има
нарочитих божјих дарова, да је Бог на један или други начин присутан у напорима
свеца и уметника. Али затим, једни, слично Сиаресу, стављају уметника над
свеца, а други свеца над уметника. Једни су, са уметником, за врховне идеале у
овом свету. Други, са свецем, за подређење целог овог света вишем идеалу. Неки
су за довршено дело, неки су за мисију човека коју смрт не зауставља. Некоме је
Бетовенова музика коначан домашај: врхунац достизања уметникова, и врхунац
духовног настројења слушаочева. Други иду даље, упиру прстом ма у које
уметничко дело и кажу: Ма колико
потресно и лепо, је ли то доиста највиша тачка
човекових могућности у области духа? Јели се ту збиља смирила она
васеленска тежња у обдареном човеку која иде за тим да човек дела сродно Богу?
Уметник је природа која сабира, и из богатства
ствара. Уметник је у обичајима, у служби, и у слави овога света. Уметност се
види, уметник показује материјални облик, полаже свету рачун, побира од света
плату за дар и рад, у новцу и у слави. У раду уметника, од једног тренутка
надаље Бог се повлачи: онда кад уметник циљу стиже, дело довршава, пред свет
иступа као победник. У уметности вредност расте до границе своје, она се
испуњава. Уметник стаје и одмара се од зрачења. Зрачење се понавља, и умножава,
али не продужује једно и бескрајно. Бог је с уметником у границама овога света.
Уметник ради, Бог сарађује. А на ту сарадњу Бога уметник је горд земаљском
гордошћу човека одликованог међу људима.
Светац има другу вокацију, други циљ, други
однос према Богу. Светачка природа не
сабира, него се лишава свега, сем разума и душе. Светац не остварује објект, не
полаже људима рачун, не прима никакву награду. Светац гледа овај свет одозго, у
сведеном плану и са сведеном динамиком. Светац се простире скоро искључиво
зрачењем, у даљину. Њега занимају божје бриге, и свет овај као божја брига.
Светац моли Бога сваки дан за помоћ, али у смислу том да он, човек са светачком
вокацијом, постане сарадник Бога на невидљивом и вечном. Разлика је између
сарадње Бога с човеком и сарадње човека с Богом. Бог помаже уметника ради
лепоте и истине у земаљском животу. А светац чини подвиге да би додао нешто
истинама и лепотама надземаљског живота. Свецу је циљ чилети. Чилети незнан и
неважан, кроз тежак унутрашњи рад, и кроз рад спољашњи, који често људи сасвим
не разумеју, често погрешно тумаче.
...
И уметници су мостови између смртнога и
бесмртнога, али са својим особитим бесмртним умовима и неутољеним душама. Зрачи
се у вечност само са духом који тражи други свет. И зато, премда ће многима
парадоксално изгледати: уметник је вечан умом, а не делом; егзистенцијом, а не
именом и потписом. Човек је чудо, не дело човечје – метафизички говорећи. Само
дух, само човек може бити светост и вечност, а свака слика, и икона, само је
симбол.
Исидора
Секулић, „Иде ли уметност над светост?“ (одломци), Изравнања,
„Гутенбергова галаксија“, Београд, 2000.
Нема коментара:
Постави коментар