Што је човек узвишенији, има више ствари којих треба да се лиши. На врху има места само за једнога. Што савршенији, тим потпунији, а што потпунији, мање други. Ова запажања јавила су ми се пошто сам прочитао у неким новинама вест о многоструком животу једног славног човека. Био је то један амерички милионер, и имао је све. Добио је све што је прижељкивао – новац, љубав, наклоност, оданост, путовања, збирке драгоцености. Не зато што новац може све већ зато што неодољиви магнетизам који привлачи силан новац, заиста може готово све. Кад сам одложио новине на кафански сто, пало ми је на ум да би исто то, у својој сфери, могао да каже и носач на тргу, кога донекле сматрам својим познаником, будући да свакога дана ручава, као што данас управо руча, за столом у дну кафане. Све што је онај милионер имао, имао је и овај човек; у мањем степену, наравно, али по својој мери. Обојица су постигли исто, чак и исту славу, јер ту разлика у окружењу успоставља једнакост. Нема тог човека на кугли земаљској који није чуо за дотичног америчког милионера; али зато нема никога на тргу у Лисабону ко не зна име човека који сада тамо руча. Та двојица су, уосталом, постигли све оно што се може прстима дохватити, кад се испружи рука. Код њих се једино разликује дужина руке; у свему осталом су исти.
Фернандо Песоа, Из Књиге неспокоја, превела с португалског Јасмина Нешковић
Нема коментара:
Постави коментар