МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Даље за "стварну мисао" (4)

...чега се год човек кроз дух ослободи, драгоцени је дар свима.

    Порођајни бол тада је суштински исто што и радост стварања.

       (...)

      У шта год се уживим, додир је само пробудио што се већ у мени налазило. И мислим, све се у свему садржи. Разлика је једино у степену пробуђености. Врхунац: ја – космос.

      Све живи, све је у сржи. Само човек још и рије по животу, за том сржи. Али мало ко допре до ње. Још мање остане у њој. Него се спасе, или с једне стране у вери; или с друге, у безверју. Тражи лагоднију светлост за своје слабе очи; лагоднију таму за оно мало сопственог видела. А брод ипак остаје брод, и плови.

       Радост од сазнања. Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе. И гле, дође тренутак кад при најчистијој свести човек се насмеши чак и оном, и тим дубље, што њега лично погађа. Насмеши се од сазнања.

        Има бол још из материне утробе. Никад се не би преболео да нехотице не скрене у радост израза: свему се саопштити, у свему себе наћи, до заборава свог извора, до расплинућа твари у сан. И тек у чистој радости, од сна прави надстварност.

М. Настасијевић, „Даље за стварну мисао“ (4), (одломак), Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991.