МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Даље "за стварну мисао" (2)

      Кад смешећи се сазнајем ма и страхоту о себи, спасен сам од ње. Има осмех којим истоветно одговорим на све радосно на све болно, у себи, изван себе. И тек тада сам у пуном доживљају своје непропадљивости, у доживљају сазнању.

   Одбацујући комад по комад свога телесног, ничим не окрњим своје ја. И дубоко осећам, да и последњи телесни ослонац нестане, оно би опет било ту. А само једна сумња, и најслабија, довољна је да га из темеља пољуља.

        Мисао која се целим собом не доживи, није стварна. Ње уопште и нема ако у суштини себе као бивања не значи један даљи преображај бића. Само тако преображујући себе човек преображава и свет.

         Нисам у пуном току ако је ослабила у мени снага извора.

М. Настасијевић, „Даље за стварну мисао“ (2), (одломак), Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991.