М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Дно душе

„Дубље дно души но страдању“

              М. Настасијевић

То што видиш нису моје очи 

прозори су истинскога вида

ја сам дете, сироче и жена,

Видарица – ранoм црном својом

ране црне свих живота видам.

Поглед овај – нестајање твоје

у зенама којих давно нема

није мојих већ очију Мајке

Путем Суза која прати Сина,

поглед кћери, сестре и драгане.

Само један бол је од давнина:

–  ископана светлост која пева

са прозора унутрашњег вида

дно је душе – дно зеница мојих.

И име је моје Симонида.