Сизиф је био Србин, па макар да је
Земљоузом стада пасао, Ефиром краљевао
У давно
страшно доба вишњих кавги на земљи;
Ово је
несагласје привидно, као брзина
Стрелине сенке, као близина звезда:
Био је
свакако Србин, Сизиф међу људима
И међу
небесницима увек на средокраћи
Седам
судбина могућих,
Сизиф зван врло мудри
У
љубави, у побуни, у инату, у сплетки -
Родоначелник оних који ће ковчеге камене
Са
мртвим краљевима венчаним горком ватром
Вући
преко брегова, река и димних долина
С југа
на север и натраг, у дугој вежби векова
У којој
дах се губи и тле измиче стопи -
Сизиф
је био Србин
У
животу најпре, затим у смрти, одлаганој увек
Усудом
који га води до камена и враћа
Са
каменом, тешком колико божја суза.
Они што тврде да је Сизифов камен сунце,
Што
тврде дакле да је Сизифов занат светлост,
Разлог
да кажемо: јутро – Они проповедају
Да је
светлост старија од несреће.
1970.
Иван В. Лалић, О делима љубави или Византија (песма
из заоставштине)
Нема коментара:
Постави коментар