Р. М. РИЛКЕ, Преокрет

Пут од интимности ка величини води кроз жртву

(Каснер)

Дуго је он све то

мучно присвајао гледањем.

Звезде на колена падаху

обхрване његовим погледом.

Или би гледао клечећи,

а мирис би његове усрдности

као благи умор падао

на какво божанско биће, које би му се онда

осмехнуло, у сну.

Куле је тако гледао

да су трнуле од страха:

опет их увиз зидајући, наједном!

Али често би предео

отежао од дана, покојем

струјао у његово тихо опажање, увече.

Животиње су смирено ступале

у отворени поглед, пасући,

а засужњени су лавови

зурили унутра као у непојамну слободу;

птице су пролетале кроз његову

душевност. Цвеће се

огледало у њему

крупно, као у деци.

А кад се рашчу да има један што гледа,

то дирну и бића која су мање

и непоузданије видљива,

дирну жене.

Откад гледа?

Откад већ, лишавајући се у души,

преклињући са дна погледа?

Када би он, који вечито чека, седео у туђини;

а расејано окренута соба у преноћишту

мргодно била око њега,

и у избегаваном огледалу

поново соба,

и касније, са постеље-мучитељке,

поново:

тад би се у ваздуху већало,

несхватљиво већало

о његовом срцу што се осећа,

о његовом срцу што се кроз болно засуто тело

ипак осећа,

већало би се и пресудило:

Да оно љубави и нема.

(И било би му ускраћено

ма које друго посвећење.)

Јер, видиш ли, у гледању има граница,

и све сагледанији свет

иште да расте у љубави.

Завршено је дело очију,

врши сад дело срца

на сликама у себи, заробљеним. Јер ти си их

савладао; али сад их не знаш.

Погледај, унутарњи човече, своју унутарњу девојку

њу, извојштену

из хиљаду природа, ово

тек извојштено, а досад

Још невољено створење.

Препев: Бранимир Живојиновић