ВОЛТ ВИТМЕН, Чудеса

Молим, ко толико много цени једно чудо?

Што се мене тиче, ја и не знам за друго него за чудеса,

било да се шетам улицама Менхетна

или да усмерим поглед поврх кровова кућа према небу,

или да босоног газим уз жало таман по рубу воде,

или да стојим под стаблима у шумама,

или да дању ћаскам с неком кога љубим, или да ноћу спавам у кревету с неким

         кога љубим,

или да с неким другим седим за столом док ручам,

или да гледам на непознате особе које се возе према мени у колима,

или да мотрим медне пчеле запослене у летње преподne око улишта,

или животиње које пасу по пољима,

или птице или чудесност кукаца у зраку,

или чудесност заласка сунца или ону звезду што сја тако спокојно и сјајно,

или прекрасну нежну танку крвину млађака у пролеће;

то и оно друго, једно и све, јесу за мене чудеса,

целина стоји у вези, па ипак је свака појава засебнa и на својем месту.

За мене је сваки сат светлости и мрака чудо,

сваки кубни палац простора је чудо,

сваки сантим земаљске површине застрт је чудесима,

свака стопа нутрине земљине врви чудесима.

За мене је море непрестано чудо,

рибе што пливају – хридине – њихање валова – бродови

с људима на њима: каквих чуднијих чудеса може бити?

Волт Витмен, Влати траве, (превели Иво Андрић, Тин Ујевић и Тихомир Вучковић), Нови Сад, 2015.