ХАНА АРЕНТ, Писмо Хајдегеру

                       22. април 1928.     

Да Те сада неће бити – мислим да разумем. Но свеједно стрепим. У свим тим данима свагда ме је изненада хватала једна готово загонетно продорна стрепња.

        Оно што ти сада желим рећи, није ништа друго au fond (у бити, прим. прев.) веома трезан опис ситуације. Волим Те као првог дана. Ти то знаш, и ја сам то непрестано знала, знала и пре тог поновног сусрета. Пут који си ми показао дужи је и тежи него што сам мислила. Захтева чак дуг живот. Самотност тог пута бирам сама. Он је једина животна могућност која ми припада. Но напуштеност, коју ће укинути судбина, не би ми узела само снагу за живот у свету, нећу изолацију, него би ми затворила и сам пут, који је дуг, иде кроз свет, није никакав скок. Само Ти имаш право то знати, јер си Ти то одувек знао. Али верујем да и тамо где ћу коначно заћутати никада нећу бити неистинита. Вазда дајем само онолико колико од мене захтевају. А сам пут није ништа друго него задатак што ми га задаје наша љубав. Изгубила бих своје право на живот да сам изгубила љубав за Тебе. Но, ту би љубав и њен реалитет изгубила само ако бих избегла задатак на који ме она присиљава.

”И ако Бог да, боље ћу Те љубити након смрти”.

Х.

Извор: http://www.6yka.com