АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ, На крају сваке понорне онтологије чека нас Бог

       Оно што сам доживео у току самог чина писања, гласови и објаве које сам чуо са дна језичког памћења, из дубине искони, кроз језичке и звучне архе, пресудно је утицало на формирање моје слике света, на мој доживљај бића и космоса. У часовима таквих искустава затицао сам себе како се питам: шта то језик зна, и каква знања и упозорења, из давних времена, садржи у себи овај језичко-звучни искон који ми се објављивао. Истовремено, то најдревније као да ми је отварало увид у ово најсавременије, а древност и савременост, најстарији и најмлађи час, као да су се измешали. Са друге стране, овај пра и овај арха језик, као да је допирао из најдубљих матрица националног бића, из прадубина матерњег, носећи у себи срж онога што јесмо, што смо били и што ћемо бити.

         Осетљив до преосетљивости на звучно-значењска преплитања, и истрајавајући на њиховом крсту, убрзо сам дошао до једног стања језика, у којем су звук и значење једно, и у којем су ми се отварала, попут обасјања, неизмерна пространства онтолошког. На радикално тајновит начин, путевима спирала и завојница, тих космичких „пречица“, искусио сам да се онтолошко претвара у есхатолошко и религиозно, у сушту духовност, у дословно боготражитељство. Значи ли то да нас на крају сваке понорне онтологије чека Бог, и да интелектуалне и филозофске идеје, које надилазе картезијанске параметре, нужно завршавају на капијама од којих је ratio изгубио кључ.

А. Вукадиновић, „Реч у светој години“ (Беседа приликом уручења Жичке хрисовуље у трпезарији манастира Жиче, на Преображење 2000. године), у зборнику: Алек Вукадиновић, песник, Народна библиотека „Радосав Веснић“, Краљево, 2001.