АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ, Живот, живот

(...)

Предосећањима не верујем

и предзнака се не плашим

ни клетве ни отров

избећи не желим:

Бесмртни су сви

и све је бесмртно...

Ни они у седамнаестој

ни они у седамдесетој

смрти не треба да се боје:

Само јава и светлост

на том свету постоје.

Ни мрака нема, ни смрти – не...

Сви смо већ на обали мора –

од оних сам који извлаче мреже

кад бесмртност наступа клином:

Живите у кући и

срушити се неће тај дом.

Позваћу било које столеће

ући у њега и у њему

саградити дом:

Ево зашто су ваше жене и деца

са мном за истим столом

а сто заједнички и прадеди и унуку...

Будућност се збива у овај час

и ако подигнем руку

свих пет зрака остаће уз вас.

Сваки минули дан

кључном кости својом

као подупирачем сам подупирао:

Геометарским ланцем време сам измерио

и кроз њега као кроз Урал прошао...

Век сам себи према висини одабрао:

Ишли смо на југ

изнад степе прашину дизали

коров се димио

зрикавац мазио

потковице брком дирао

и прорицао: погибијом ми,

као монах претио...

Судбину сам своју за седло привезао

и сада, у будућем неком времену

попут дечака – подижем се у стремену...

Мени је моја бесмртност довољна

да би ми крв из једног

у други текла век...

За постојање топлоте

сигуран кутак тек –

добровољно бих животом платио

када ме летећа игла његова

као нит не би

по свету водила...

(...)

("Живот, живот", одломак, 1965)

Препев: Петар Шумски