Једна стара и много пута навођена изрека каже да
ниједан човек није велики за свог собара.
Има неке истине у тој изреци. Онај коме се
пружила прилика да, стицајем околности, баци поглед у приватну сферу великог
човека, наћи ће у њој много штошта што
није у складу са његовом величином.
То је и разумљиво. Побуде које покрећу велике
људе у начелу нису битно друкчије од побуда које покрећу остале смртнике. Зато
се понекад по животима истакнутих појединаца чепркало и још увек се чепрка са ситничавом
намером да се у њима пронађе нешто што би их свело на меру оног што је
просечно.
У светлости ове чињенице делује сасвим разумљиво
једна Хегелова иронична допуна изреке поменуте на почетку овог текста. У
Хегеловој ироничној парафрази та изрека отприлике овако гласи: за собара нема
великог човека, али само са „собарског“ гледишта. Оваквим ироничним коментаром
Хегел је жигосао читаву једну традицију у психологији и антропологији, која је
свој можда врхунски израз нашла у делима француских моралиста.
Међутим, Хегелов коментар погађа само једну
карикатуру ове традиције, карикатуру, додуше, не ретко и данас присутну у
прилично честим покушајима да се дело неког књижевника или мислиоца тумачи
искључиво или пре свега уз помоћ извесног броја биографских података. Такви
покушаји по правилу су усмерени на то да се књижевна и филозофска остварења,
колико год она велика и значајна била, сведу на побуде, односно на личности,
њихових аутора.
У својој критици Хегел је, додуше, пре свега имао
на уму тзв. историјске личности, то јест оне људе који се појављују као чиниоци
од неког значаја у практичној равни светске историје, али се његова критика
може протегнути и на биографски метод у тумачењу опуса значајних стваралаца и у
другим областима, пре свега оним изразито духовним или теоријским. Данас је код
многих теоретичара, који се овим проблемом баве, оно гледиште које је Хегел
жигосао као „собарско“ већ одавно напуштено.
Са прилично добрим разлозима, уосталом. Побуде
великих стваралаца и психички механизми који покрећу њихово стваралаштво не
разликују се битно од побуда и психичких механизама осталих људи, али њихова
дела се зато разликују од оног што је просечно и свакодневно. Између живота
изузетних појединаца и њихових духовних творевина не постоји она самерљивост
коју њихови биографи толико често призивају.
Ако већ ствари тако стоје, чему онда напор да се
проникне у личност неког великог ствараоца? Није ли сваки напор ове врсте само
један ситничави, „собарски“ покушај да се унизи и сведе на општу меру оно што
је изнад просека?
Мој одговор на ово питање је одречан. У начелу,
анализа личности великих стваралаца може се ослободити оне „собарске“
ситничавости против које је устајао Хегел. Тако ослобођена – и једино тако –
она може бити поуздано средство у борби против друге крајности у тумачењу
духовних појава, која исто тако заслужује осуду. Још увек, наиме, бива да се на
творце значајних духовних остварења и сама та остварења гледа наивно и
романтичатски занесено као на нешто што је пало с неба, у виду дара каквог
тајанственог божанства, недоступног нашем смртном и ограниченом уму. Присталице
овакве романтичарске концепције гледају на сваки покушај да се приђе анализи
ствараочеве личности као на светогрђе,
као на тривијални, „собарски“ покушај да се велики људи оклеветају и унизе.
Истину ваља, по својој прилици, тражити негде
између ових двеју крајности – оне биографске и оне романтичарске. Кад је пред
нама неки извор из кога се можемо обавестити о творцу каквог изузетног
уметничког или мисаоног опуса, онда том извору ваља приступити без „собарске“,
ситничаве радозналости, али и без романтичарске занесености и наивности.
Н. Милошевић, Зиданица
на песку: књижевност и метафизика, „Слово љубве“, Београд, 1978.
Нема коментара:
Постави коментар