Гете
Како је мрачан пут
кроз дубину Достојевског, како је суморан његов предео, како притискује његов
бескрај, тајанствено сличан његовом трагичном лику у коме се урезао сав бол
живота! Ту су стрми до у бездан, паклени кругови срца, пурпурна чистилишта душе,
најдубље окно које је замаљска рука икад забила у доњи свет осећања. Колико
таме у овом људском свету, колико патње у овој тами! О каква жалост на његовој
земљи, овој земљи „која је сузама натопљена до најдоње коре“, какви кругови
пакла у њеној дубини, мрачнији него што их је Данте, видовњак, сагледао пре
готово хиљаду година. Неизбавне жртве земаљских особина, мученици сопственог
осећања, обавијени змијама својих страсти, ударани свима бичевима духа, пенећи
од набујалости немоћне буне, – о какав свет, овај свет Достојевског! Узиђује
сваку радост, изгони сваку наду, без спаса пред патњом, бескрајно се диже зид
око свих његових жртава! – Зар његове људе не може спасти никаква самилост из
њихове сопствене дубине, зар не руши ниједан апокалиптични час овај пакао, који
један божји човек створи у патњи?
Вика и јадање навиру
из ове дубине какве није чуло човечанство. Никада није било више тмине над
једним делом. Чак и Микеланђелове фигуре су блаже у својој тузи, и преко
Дантеовог понора сија блажена светлост раја. Да ли је живот заиста само вечита
ноћ у делу Достојевског а патња смисао свег живота? Дрхтећи нагиње се душа над
понором и језа је подилази кад чује само јад и вапај своје браће.
Али тада се уздиже
реч из дубине, тиха у вреви, а ипак високо изнад понора узлећући, као голуб кад
лети над бурним морем. Кратко је исказана, а дубок је њен смисао, блажена реч: „Пријатељи,
не бојте се живота.“ И од ове речи настаје ћутање, понор језиво ослушкује, а
глас лебди високо над свим патњама и говори: „Само помоћу патње можемо научити
да волимо живот.“
Ко говори утешне речи
за страдање? Онај који највише страда од свију, сâм Достојевски. Још су
раширене руке разапете на крст његове подвојености, још стоје ексери патње у његовом
ломном телу, али он понизно љуби мученички крст егзистенције, и усне су кротке
кад изговарају сабраћи велику тајну: „Ја верујем, ми сви морамо најпре научити
да волимо живот.“
И свиће дан из
његових речи, апокалиптични час. Отварају се гробови и тамнице: из дубина
устају мртваци и затвореници, сви, сви ступају овамо да буду апостоли његове
речи, уздижу се из својих жалости. Из тамнице амо наваљују и из сибирске
Каторге, звечећи ланцима, из ћумеза, јавних кућа и манастира, сви велики
патници страсти; још се лепи крв на њиховим рукама, још пале искамџијана леђа,
још доле у гневу и повраћању, а већ је скршена тужба у њиховим устима, и сузе
блистају од уздања. О вечито чудо Билеамово, клетва постаје благослов на
њиховим врелим уснама, јер чују „осана“ мајсторово, „осана“ које је „прошло
кроз сва чистилишта сумње“, најмрачнији су први, најжалоснији су највернији, сви
се тискају напред да посведоче ову реч. И са њихових косматих усана које гину
од жеђи, пенуша као хор химна патње, химна живота, са праисконском силином
екстазе. Сви, сви су дошли, мученици, да славе и хвале живот. Димитрије Карамазов,
невино осуђени, с ланцима на рукама, кличе свом снагом: „Сваки јад ћу савладати
само да бих могао себи рећи: ʼпостојимʼ. Кад се на клупи за мучење савијам,
знам ипак да „постојим“, окован на галији видим још сунце, и ако га и не видим,
ипак живим и знам да оно постоји.“ И Иван, брат, прилази му и објављује: „Нема
неповратније несреће од ове: бити мртав.“ И као зрак продире екстаза
егзистенције у његове груди и кличе, безбожник: „Болим Те, Боже, јер је живот
велики.“ Са самртног узлавља диже се вечити скептик Стефан Трофимович и
склопљених руку муца: „О како бих радо хтео опет живети. Сваки минут, сваки
тренутак мора бити човеку једно блаженство“. Гласи постају све јаснији, све
чистији, све узвишенији. Збркани кез Мишкин, ношен на колебљивим крилима својих
чула која лутају, шири руке и занесено говори: „Не разумем како човек може
проћи покрај једног дрвета, а да не буде срећан што постоји и што га он воли...
та колико дивних ствари има на сваком кораку у животу, ствари које чак ни
најнижи човек осећа још као дивне.“ Старац Зосима проповеда: „Бога и живот
проклињати, значи проклињати сама себе... Ако сваку ствар будеш љубио, откриће
ти се у свима стварима тајна Бога, и најзад окружићеш цео свет са љубављу која
те обгрљава.“ Чак и „човек из ћорсокака“, мали, поплашени, безимени човечуљак
са својим излизаним капутићем тиска се овамо и шири руке: „Живот је дивота,
само у патњи је смисао, о како је леп живот!“ „Смешни човек“ отреса се сна „да
објави живот, велики живот“, сви, сви гмижу као црви из кутова њихова браћа да
зајено говоре о великом хоралу. Нико неће да умре, нико да остави живот као
светиња вољени, ниједна патња није тако дубока да би је заменио са смрћу,
вечитим противником. И у овом паклу, тмини сумње, одјекује најдном између
његових тврдих зидова хвала судбини, из чистилишта сагорева фанатични жар
захвалности. Светлост, бескрајна светлост просипа се, небо Достојевског отвара
се над земљом и шумећи изнад свега брују последња реч коју је Достојевски
написао, реч деце приликом говора код велике стене, свети варварски узвик: „Ура
живот!“
О чудни животе што
ствараш свесном вољом мученике да би те хвалили, о животе, мудросвирепи, што
великане чиниш својим припадницима помоћу патње да би твој тријумф објављивали!
Вечити крик Јова, који хиљадама година одјекује, када је у мучењу признавао
Бога, хоћеш увек опет да чујеш, и песму клицања Данилових људи док је њихово
тело горело у зажареној пећи. Вечито распаљујеш звонки угаљ на језик песника
које ствараш патницима да би постали твоји припадници и да би те звали у
љубави! Бетовену одузимаш чуло за музику да би, оглувео, чуо шумљење Бога,
дотакнут смрћу, пева ти химну радости, Рембранта гониш у таму сиромаштва да би
тражио у бојама светлост, твоју првобитну светлост, Дантеа прогониш из домовине
да би пакао и небо угледао у сну, све си терао својим бичевима у бесконачност.
И овог кога си као никога бичевао, и њега си натерао да ти буде слуга, и
гледај, запенушених усана, падајући у грчевима кличе ти „осана“, свето „осана“,
које је „прошло сва чистилишта сумње“. О како побеђујеш у људима, које пушташ
да страдају, из ноћи ствараш дан, из патње љубав, из пакла доносиш себи свету
похвалну песму. Јер највећи патник је и највећи зналац, ко за Тебе зна, мора те
благословити: и овај који Те најдубље познао, гледај, он Те је више него ико
потврдио, он Те је више него ико волео!
Ш. Цвајг, Достојевски, с
немачког превео Миодраг Петровић, ЦИП, Подгорица, 2003.
(прилагодила М. Јефтимијевић Михајловић)
Нема коментара:
Постави коментар