ЕМИЛ СИОРАН, Бити лиричан

Зашто не можемо бити сами са собом?

Зашто трагамо за изразом и формом, покушавајући да се ослободимо садржаја и систематизујемо један хаотичан и бунтовни процес? Није ли плоднија напуштеност у нашој унутрашњој флуидности, без примисли о објективизацији, која срче само интимном бијношћу сва врења и унутрашње узнемирености. У том случају, живели бисмо интезивно, пребогато унутрашњим растом који духовна искуства проширују до потпуног испуњења. Вишеструки и издиференцирани доживљаји се развијају у плодној узаврелости. Сензација актуелности комплексног присуства духовних садржаја рађа се као резултат овог раста, сличана дизању таласа или музичком пароксизму. Бити пун себе, али не у смислу охолости већ богаства, бити измучен унутрашњом бесконачношћу и спољњом напетошћу, значи живети тако интезивно да осећаш како умиреш од живота. Толико је редак овај осећај и толико чудан да би га требало живети с повицима. Осећам да би требало умрети од живота и питам се да ли би имало смисла тражити објашњење. Када све што имаш као духовну прошлост тиња у теби, у тренутку бескрајне напетости, када тотално присуство актеализује затворена искуства и када ритам изгуби равнотежу и униформност, тада са врхова живота биваш ухваћен у смрти немајући страх пред њом, онај који прати мучну опсесију смрти. Тај осећај је аналоган ономе који имају љубавници када им се на врхунцу среће појави пролазна или интезивна слика смрти или попут тренутка несигурности када се у љубави која се рађа појави осећање краја или напуштености.

Премало је оних који таква искуства могу да подносе до краја. Увек постоји озбиљна опасност у одржавању садржаја који захтева да буде одпредмећен у затварању енергије са тежњом ка експлодирању, јер можеш достићи тренутак када не можеш више да савладаш неиздрживу енергију. И онда разарање, произашло из нечег препуног. Има доживљаја и опсесија са којима се не може живети. Није ли онда спас у њиховом исповедању? Страшно искуство и грозна опсесија смрти – сачувани у свести – постају рушилачки. Говорећи о смрти спасао си нешто у себи, али је истовремено умрло нешто од твог бића, јер одпредмећени садржају губе актуелност у свести. Лиризам је покушај расипања субјективности зато што указује је на тињање живота у појединцу који не може да буде савладан већ непрестано захтева израз. Бити лиричан значи не моћи остати затворен у себи. Та потреба за оспособљавањем је интезивнија уколико је лиризам унутрашњији, дубљи и концентрисанији.

Зашто је човек лиричан у болу и љубави? Зато јер та стања, мада различита по природи и орјентацији, извиру из најдубљег и најинтимнијег дна нашег бића, из значајног центра субјективности, својеврсне зоне пројекције и радијације.

Бити лиричан када живот тиња у суштанственом ритму, а доживљај је толико снажан да синтетизује у себи сав смисао наше личности. Оно што је јединствено и специфично у нама остварује се у тако изражајном облику да се индивидуално уздиже на раван универзалног. Најдубља субјективна искуства јесу и најуниверзалнија, јер се у њима стиже до исконског фонда живота.

Права интериоризација води ка унивезалности, недоступној онима који остају у периферној зони. Вулгарно тумачење унивезалности види у томе више комплексну форму ширења него квалитетнији и богатији обим. Зато оно што види лиризам као периферни и инфериорни феномен, производ духовне несталности, уместо да схвати да лирско благо субјективности указује на једну од најзначајнијих свежина и унутрашњих дубина.

Има људи који постају лиричари само у најпресуднијим тренуцима живота; има и оних који то постају у агонији, када се актуелизује сва њихова прошлост и напада их као вртлог. Но, највише их је који то постају после суштанствених искустава, када побуђивање интимног фонда њиховог бића достиже пароксизам. Тако људи, који имају склоност ка објективности и безличности, туђи самима себи и туђи дубоким стварностима, када једном постану робови љубави, искушавају осећања које актуелизују све њихове личне залихе. Чињеница да скоро сви пишу поезију онда када воле, потврђује да су средства конвенционалног размишљања одвећ сиромашна да би изразила унутрашњу бесконачност и да унутрашњи лиризам проналази одговарајући начин за објективизацију само у флуидном и ирационалном материјалу. Није ли искуство патње аналогно томе? Никада ниси претпоставио шта скриваш у себи и шта скрива свет, живео си на периферији и задовољан, када те најозбиљније искуство после искуства смрти (као предосећање умирања), искуство патње савлада и преноси из бесконачно компликоване области постојања у којој се твој субјективитет комеша као у вртлогу. Бити лиричан у патњи значи остварити то унутрашње сагоревање и прочишћавање, у којем ране престају да буду спољна манифестација без дубоких компликација, већ учествују у сржи нашег бића. Лиризам патње је песма крви, меса и нерава. Права патња извире из бола. Због тога све болести имају лирске врлине. Само они који вегетирају у скандалозној неосетљивости остају безлични у случају болести која увек остварује личну дубину.

Лиричар се постаје само после органске и тоталне смутње. Случајни лиризам има свој извор у спољњим одређењима, са чијим нестанком имплицитно нестаје унутрашњи саговорник. Не постоји унутрашњи лиризам без зрнца унутрашње лудости. Карактеристична је чињеница да се почетак психоза одликује лирском фазом, у којој све обичне рампе и границе нестају да би уступиле место једном од најплоднијих унутрашњих пијанстава. Тако се објашњава поетска производња из првих фаза психозе. Лудило би могло да буде пароксизам лиризма. Задовољавамо се похвалама лиризму да не бисмо писали похвале лудости. Лирско је стање с оне стране облика и система. Флуидност, унутрашњи ток спаја у један једини полет, као у идеалној конвергенцији све елементе унутрашњег живота и ствара интезиван и пун ритам. У поређењу са рафинманом културе, укочене у облицима и оквирима који све маскирају, лиризам је варварски израз. Ту је, у ствари, његова вредност: да буде варварин, то јест, да буде само крв, искреност и пламен.

Е. Сиоран, Крик безнађа (одломак), изабрао и превео с румунског Петру Крду, Октоих, Подгорица, 2001.