„У наше сећање најдубље се уцртају оне књиге које смо читали без икакве намере да их критички размотримо. А то значи оне књиге, у које смо потпуно веровали.“
Вук Филиповић
Да је сваки човек по природи уметник, како је тврдио Максим Горки, потврда су митови, бајке, легенде, песме, пословице, а стварање – основни смисао човековог живота, по мишљењу Ива Андрића, потврдиле су цивилизације. Полазећи са оваквог становишта, професор приштинског Универзитета, Вукашин Вук Филиповић (1930-1990) је шездесетих година прошлог века своју стваралачку креативност и духовну радозналост реализовао у обимно научно, књижевно и ликовно дело. Аутор је следећих књига студија и огледа: У свету књижевног дела (1966), Детињство у делу Боре Станковића (1968), Писци и време (1970), Симболи епског простора (1972), Поетика трајања (1973), Свет књижевног дела (1975), Дело Ивa Андрића (1975), Поезија и поетика Стевана Раичковића (1977), Уметност Вељка Петровића (1980), Писци и време 2 (1982), Огледи и студије (1985). Објавио је два романа: Трагови (1957) и Стрма обала (1961), драме: Тамне одаје (1962), Поход (1962) и Снег и ватра (1964).
Када се у личности једног човека истовремено сретну сликар, романописац, приповедач, драматург, књижевни критичар и теоретичар књижевности, јасно је да ће истраживање природе његовог стваралаштва бити комплексно, а карактер мултидисциплинаран. То су показала истраживања која су већ спроведена о стваралаштву Вука Филиповића, а чији су резултати зборник радова са научног скупа Живот и дело Вука Филиповића који је организовао Институт за српску културу – Приштина 2001. године, као и монографија Милоша Ђорђевића Дело Вука Филиповића из 2004. године, али и многобројни критички осврти и написи о стваралаштву овог вишеструко талентованог професора. Суштина тих проучавања своди се на констатацију да нуклеус Филиповићевог поливалентног израза чине успешно сједињени луцидна научна мисао и изражен уметнички сензибилитет.
Литература чини средиште Филиповићевог интелектуалног, духовног и мисаоног света. Њега интересује сâмо, иманентно дело, његове стилске, семантичке и естетске вредности. Њега, дакле, примарно занима не портрет аутора, већ профил дела, унутрашњи свет који дело гради, на шта указује наслов његове прве књиге У свету књижевног дела (1966). Он није признавао дисциплине које су, по његовим речима „ванлитерарне“ (метафизика, филозофија, психологија, митологија), са чиме се данас вероватно не би сложила већина проучавалаца науке о књижевности. Он се залаже искључиво за унутрашњи приступ, испитивање структуре дела на којој се заснива његова егзистенција. То је и сам потврдио речима:
„Изградња нове поетике налаже мисаону усредсређеност на конкретне садржаје дела, на огроман књижевно-историјски материјал који се необичном брзином увећава. Нема сврхе уопштавање према филозофији, ако поетика у властитој кући оставља забачену и неиспитану књижевну грађу“.
Без обзира на то што се у својим теоријским промишљањима о проблемима и феноменима књижевног и уметничког стваралаштва уопште, ограђивао од утицаја филозофије, управо га усвојени филозофски и естетски погледи на свет и уметност приближавају нашем писцу и мислиоцу Иву Андрићу. Његове књиге посвећене делима домаћих и страних књижевника, носе печат уметничког доживљаја света, остављајући утисак доминације уметничког над литерарним, и естетског над теоријским. То су пре свега расправе на граници науке и есејистике, јер се превасходно баве уметничким одликама једног књижевног дела, а мање су вредносни критички судови засновани на теорији и методологији науке о књижевости. У том контексту треба проучавати Филиповићеву монографију о Андрићу.
Приликом разматрања односа на релацији Филиповић-Андрић и обрнуто Андрић-Филиповић, треба дати одговоре на два кључна питања:
1) Колики је утицај Андрићеве естетике (као интегралне визије света) у формирању Филиповићевих погледа на уметност и књижевност и
2) Да ли је и у којој мери усвојене теоријске и естетичке постулате Филиповић применио у критичком сагледавању Андрићевог дела?
Трагање за одговорима на ова питања условило је и концепцију нашег рада на два дела:
1) Теоријска раван проучавања (у којој се теоријски сагледава и тумачи Андрићев утицај у Филиповићевим огледима „Књижевно дело и читалац“, „Уметност и друге људске делатности“ и „Књижевно дело и аутобиографија“ из књиге Свет књижевног дела,
2) Примењена раван проучавања (која се односи на истраживање Филиповићевог аналитичког приступа делу нашег нобеловца, у монографији Дело Ива Андрића). Њену основу чине три доминантне поетичке формуле преузете из самог испитиваног текста: свет детињства, панорама света и поетика трајања.
Твдрњу критичара да Филиповић своје теоријске схеме није примењивао у самој књижевној критици, прихватићемо само условно, јер се она мање односи на монографију о Андрићу него на друга Филиповићева остварења. Наиме, у књизи Дело Ива Андрића Филиповић трага управо за оним што је било мотивационо језгро његових теоријских разматрања, а то су доживљај уметности и уметничког дела, улога и значај читаоца и књижевног критичара, историје, стварности и времена, пишчева аутобиографија и пројекција света његовог детињства са импресивним сликама панораме. На њима се темеље поетичке и естетичке сродности Филиповића и Андрића.
Истовремено, с правом се може поставити питање: да ли је реч о пројекцији или аутопројекцији, јер, иако се чини да је поједине теоријске огледе у књизи Свет књижевног дела Филиповић писао као да се односе на Андрићево стваралаштво или да су настали под његовим утицајем (то су три наведена огледа), ова књига је настала тачно деценију пре монографије о Андрићу (1966).
Схватање природе уметничког стваралаштва прва је веза међу овом двојицом књижевника. За Вука Филиповића, уметнички поступак оличен је у „ватри стварања“, у „игри за живот“, али је и нека врста проклетства. Такво становиште блиско је Андрићевом схватању које је изнео у есеју о Гоји: „По проклетој муци и неупоредивој дражи овога посла ми осећамо да од некога нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за неки други који нам је непознат...“ Та Филиповићева «игра за живот» има исти виши смисао као и игра божјака Ћоркана, који у уметничком заносу игра по залеђеној ивици вишеградског моста, или Аскина игра за живот чије уметничко надахнуће одлаже сигурну смрт. Јер, једино преко дела и у делу самом, уметник „исплива на другу обалу свога рада и тражења. Срећан и спасен“, тврди Филиповић, позивајући се на Андрићеве речи. Смисао те друге обале састоји се у «проширењу егзистенције књижевног дела на свет», дакле у трајању за шта је заслужан једино читалац.
Филиповићево уважавање читаоца обрнуто је пропорционално сагледавању улоге и значаја књижевне критике и критичара. Он усваја мисао Јана Парандовског који каже да «онај ко не поштује своје читаоце, не поштује ни самога себе, ни своје сопствено дело». С друге стране, читалац је по природи својих склоности близак уметнику јер његова машта у сусрету са светом ликовима и пејзажа ствара нову реалност. Књижевно дело за Филиповића има бахтиновски схваћену дијалошку форму јер се остварује једино у интеракцији са читаоцем:
„Један оригинални свет није апсолутна вредност пре него што буде ступио у чувствени дијалог са читаоцима, у библиотеке, редакције и хиљаде непознатих кутова, и неивесне пхихичке аберације и пресуде других људи. Он се афирмише као вредност тек када ступи у хиљаде нових егзистенција у којима суделују читаоци са својим осећањима, идејама и унутрашњим представама. Један свет који је аутор видео и креативно изразио, други виде и надограђују својим визуелним светом, свеједно како и с каквим померањем личне оптике“.
За њега је књижевна критика секундарна духовна (ако је уопште духовна, пре интелектуална) делатност, док је примарна белетристика. Он, дакле даје примат књижевноуметничком делу у односу на критички суд о самом делу. Ово становише готово је идентично Андрићевом схватању критике као чистог посредника између дела и читаоца која нема стваралачку моћ већ представља чисту „интелектуалну игру“. Сматрајући да је критика неостварени жанр који нарушава сувереност уметничког дела, Андрић се позива на речи Вука Стефановића Караџића «да је то сасвим различито: знати о неком послу лијепо говорити, и знати га добро и паметно радити». Једина врста књижевне критике коју је Андрић признавао јесте она која није претендовала на оцену и суд, већ искључиво она која је преузимала улогу посредника између дела и читаоца, која дело објашњавањем приближава читаоцу. О томе у Свескама пише:
„Не судите и не пресуђујте, него испитујте, анализирајте, приказујте, све док читаоцу не постану видни и разумљиви порекло и природа дела о ком говорите, као и погледи, схватања, циљеви и књижевни поступци о коме говорите. Тиме сте дали читаоцу оно што он од вас очекује – елементе који ће му помоћи да сâм донесе свој суд о делу. А у томе лежи цео ваш успех.“
Иако се у својим теоријским огледима Филоповић нигде експлицитно не позива на ове Андрићеве речи, јасно је колико су оне уграђене у темеље његове књижевнокритичке мисли која је пре свега имала афирмативни карактер. Упркос томе што је на овом пољу науке о књижевности оставио квантитативно и квалитативно дело вредно пажње, Филиповић је дубоко био свестан да за живот једног књижевноуметничког дела, критика и није неопходна, јер врло често може да понижава и разара дела о којима пише. Насупрот томе, он тврди да се «многа књижевна дела избављају од свог нељубазног доба на тај начин што их откривају неки будући читаоци, историчари и стилисти». Свесно избегавајући термин критичари, Филиповић је недвосмислено нагласио да егзистенцију књижевног дела одређује пре свега читалац, а стилиста и историчар подразумевају оног књижевног критичара који ће бити чист медијатор између дела и читаоца, што је, како смо видели, тврдио и Андрић.
Књижевност као уметност за Андрића је била значајна само у оној мери у којој је укључена у опште животне токове и колико у свом бићу носи отиске живота. За Филиповићева је, по сопственим речима, кључна веза књижевности са «чињеницама живота». Зато на уметност гледа као на духовну активност која органски удружује практични циљ и надахнуће, сан о вишем складу и савршенству. Јединство и склад лепог и корисног, материјалног и духовног, уопште говорећи – теорије и праксе, за шта се залагао током свог научног и уметничког деловања, оличен је у Андрићевом симболу вишеградског моста. Та грађевина „јединствене лепоте“ говори о прерастању граница практичне намене предмета и досезању до сазвежђа мудрости и вечите људске егзистенције, записао је Филиповић у огледу „Уметност и друге људске делатности“. У том симболу садржана је и дијалектика времена („поетика трајања“, како је назива), јер се темељи на људској тежњи да се уобличи нешто што има изгледа да траје у времену дуже од трајања људског века.
На јединству теорије и праксе, материјалног и духовног, темељи се и Андрићева интегрална визија света. Вредност лепоте (дакле, сваке, па и уметничке) за њега је у «бескрајној разноликости видова под којима се јавља», док Филиповић у истом духу говори о "бескрајно разноликој природи уметничких дела" и свој концепт инегралне визије уметности и живота дефинише овако:
"Јединство свих елемената који чине уметничко и књижевно дело није збир случајности, већ синтеза живота, облика и значења, дубоки склад свих међуодноса у структури целине. Није у питању инкарнација једног апстрактног идеала, већ изузетни напор духа или осећање вишег склада које се остварује у дотицају са расположивом грађом живота."
А грађа живота потиче, као и код Андрића, из детињства, тог „надахнутог покрета из кога дело настаје“. Свет детињства је присутан и у самом процесу стварања дела, али и у његовом утицају на рецепцију читаоца. То чаробно време из пишчеве аутобиографије Филиповић је препознао у Андрићевим приповеткама „Кула“, „У завади са светом“, „Мила и прелац“, „Деца“, „Књига“, „Прозор“, „Панорама“, али пре свих у роману На Дрини Ћуприја. Не треба заборавити да је у фокусу истраживања дела Боре Станковића, на пример, управо детињство, што је именовано самим насловом – Свет детињства у делу Боре Станковића. „Свет детињства је био исходишна тачка критичаревог научног поступка у научној расправи и уметничког надахнућа у којима је тражио чињенице развоја човекове личности и стварања и као такав средиште је његовог стваралачког духа и критичког чина подвучених изузетним вишеструким талентом.“ За писца је свет детињства «митска реалност у којој машта налази исто што и сећање – стазе, лица, пределе,- једно филмично време панораме које је разрешено чињеничног времена биографије“. Али све те „чињенице живота», историје, епохе, обичаја и навика, могу обезбедити живот у свету књижевног дела једино под условом „да не буду дословно казане и формулисане“, то јест да се не сведу на просту репродукцију стварности. Јер, „свет књижевног дела није истоветан са биографијом његова аутора“, пише Филиповић у огледу „Књижевно дело и аутобиографија“. Као прави пример „надрастања“ биографских чињеница које одуховљене и маштом надограђене стварају нову реалност у свету књижевног дела, критичар наводи управо Андрићеву прозу, што нас наводи nа закључак да је приликом писања овог теоријског огледа Филиповић на уму имао управо Андрића.
Свет детињства транспонован је у уметничку реалност кроз перспективу панораме која обликује пишчеве успомене на најранији период живота. Она у себи убједињује и пејзаже и људска лица. Чини се да је основни мотив због којег је Филиповић уважавао и прихватио Андрићеву панораму као модел обликовања света књижевног дела, његов изражени уметнички таленат и склоност ка ликовном изразу. Потврду ове претпоставке можемо пронаћи у Филиповићевој дефиницији књижевности као уметности која «слика речима». Обједињујући ликовни и књижевни уметнички израз, Филиповић доказује да ни једном од њих није давао примат, већ је у синтези њихових естетских вредности препознавао Андрићев „виши склад и смисао“.
* * *
Када је реч о Филиповићевом тумачењу Андрићевог стваралаштва у књизи Дело Ива Андрића, најпре треба рећи да ова монографија садржи шест огледа:
- Пројекција света детињства
- Структура Андрићевог романа
- Принцип антитезе у Травничкој хроници
- Роман лика
- Проклета авлија
- Панорама света.
Већ при првом сусрету са овом књигом о Андрићу јасно је да она представља скуп релевантних, стручно и зналачки написаних текстова о најважнијим Андрићевим романима и једној његовој новели „Панорама“. Односно, да се ради о књизи изабраних текстова о једном писцу а не о монографији у класичном жанровском одређењу, будући да нема заједнички обједињујући уводни или завршни одељак. Такође је лако уочити да нема ни једног огледа који се бави Андрићевим есејима или поетском прозом, док с друге стране, број цитираних рефлексивних запажања Андрићевог бриљантног ума сведочи о врсном познавању и уважавању писца као естетичара, филозофа и историчара. Такође, као најважније издвајамо запажање да је у мору написаних књига о нобеловцу, Филиповићева књига једна од ређих која аналитички обрађује све релевантне Андрићеве романе (На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица, Проклета авлија).
Критичар Андрића доживљава као:
- Хроничара и тумача ширих историјских збивања,
- Мислиоца који догађаје и појаве анализира, уопштава, кристалише у психолошке, етничке и антрополошке медитације и
- Визионара, проницљивог мајстора слике атмосфере, геста, покрета и детаља, експресивног призора.
То практично значи да је Филиповић Андрића тумачио у широком контексту историје књижевности, с урођеним талентом за препознавање поетичких суштина и кроз визуру модерног тумачења књижевности.
Парадигматски образац тумачења Андрићеве прозе Филиповић је дао кроз три главна идеографска чворишта или поетичке формуле. То су:
- свет детињства (биографско време у роману)
- панорама света (чији је симбол стари механизам са сликама)
- поетика трајања (оличена у симболу вишеградског моста).
У уводном поглављу романа насловљеном као „Пројекција света детињства“, Филиповић експлицитно, на конкретном прозном тексту, аналитички образлаже своје теоријске и поетолошке претпоставке које је већ установио у огледима из књиге Свет књижевног дела, о којима смо говорили у првом делу рада. Он се овде првенствено фокусира на биографско време пишчевог детињства из последње деценије деветнаестог века и његову пројекцију на време од неколико векова које је обухваћено романом На Дрини ћуприја. Испитујући удео биографског времена у објективно-историјском времену романа, Филиповић је дошао до закључка да је реч о несразмеру, односно да зона биографског времена, осим уводног поглавља романа, „својом имагинативном ретроспективом покрива читав романескни садржај, од шестог до двадесет четвртог финалног поглавља“. Стварно биографско време у роману он узима као кључну тачку за испитивање саме природе епског у роману и за кретање свих токова времена у њему.
Претапање биографског времена и средине у уметничку реалност могуће је остварити једино кроз панораму, односно механизам са покретним сликама који је најимпресивније пишчево сећање из детињства. Перспективу панораме о којој говори у својим теоријским огледима, Филиповић није усвојио само од Андрића. Шкловски, коме је Филиповић посветио обимну студију и на чије се формалистичко учење у великој мери угледао, тврдио је да панорама омогућава да се изађе из аутоматизма простог опажања и да се ствари виде на нов начин. Зато Филиповићево разумевање Андрићеве панораме обједињује и Андрићеву поетику детињства и учење руских формалиста:
„Андрићева панорама је карневалска справа. Она је синоним очуђујућег преламања ствари. Насупрот свему једноличном, сивом и неодређеном, у вишеградској касаби, слике светлости панораме нуде једну ослобађакућу ширину. Панорама води у пустоловину. Она одговара, као чаробна кутија, на тајне снове и жеље које иначе груба стварност сузбија и тлачи.“
Панорама је, дакле, та чудесна карневалска справа која попут механизма ради у пишчевој машти, омогућавајући «чињеницама живота» да се из историјске реалности преточе у уметничку реалност. Отуда она за писца има већи стваралачки значај од сазнања које ће му донети искуства познијег живота. Ова оптичка справа, сматра Филиповић, заслужна је за присно евоцирану средину романа На Дрини ћуприја, који је у ствари, роман атмосфере и ликова. Јер, „шта је иначе панорама, којој аутор придаје тако неисцрпан значај, ако не људска средина прожета илузијом...“
Индикативно је да о визији панораме Филиповић говори и у последњем поглављу монографије насловљеном као „Панорама света“. Иако је овим поглављем заокружено поетичко трагање за суштинама Андрићевог дела, оно би се могло узети као пролог у прво и свако друго поглавље, јер нас кроз перспективу дечаковог доживљаја света уводи у свет уметничког дела. Дечак из приповетке „Панорама“, и из приповетке „Прозор“, из приповетке „У завади са светом“, и онај из „Књиге“, и онај из приповетке „Деца“, је онај исти дечак који је у себи носио камениту обалу и вишеградску стазу, ону другу обалу рада и тражења, која је у познијим годинама живота остављала уметника пред стваралачким питањима о смислу и суштини постојања. Тог дечака је Филиповић препознао, разумео и представио нам га у светлости његових илузија и тежњи ка одгонетању тајни уметничког савршенства.
Студија „Принцип антитезе у Травничкој хроници“ је најобимнија у Филиповићевој монографији о Андрићу. По методолошкој усмерености и постављеним циљевима она се разликује од прва два огледа, јер припада типу стилистичко-структуралистичке студије у којој се три доминантне поетичке суштине Андрићевог дела (свет детињства, панорама света и поетика трајања) јављају само маргинално. У центар истраживања Филиповић је поставио „општу природу или тип Андрићевог стила“ кога „карактерише облик антитезе или контраста не само у домену реченичког израза, веч и у слојевитости читавог романа идеја о конзулским временима“.
Принцип антитезе Филиповић сагледава као резултат Андрићеве тежње ка интегралном сагледавању живота, односно као виђење живота у вечној борби два принципа – добра и зла:
„Тај принцип огледа се у композицији романа, дакле у мотивацији карактера, менталитета и идејних раскршћа. Антитеза је у детаљима поједине поетске слике и призора, као и у стилској организацији свих феномена уметничке прозне целине“.
Антитезу Филиповић посматра као «стилску доминанту у роману идеја» и препознаје је у: 1.тематско-идејној основи романа, 2.у мотивацији ликова, 3.у чувственом животу ликова и 4.у њиховим различитим стиловима (уколико се баве уметничким или другим писањем). Контрасна типологија и поларизација нарави једна је од принципа антитезе, али она обухвата и светове идеја и посебне типове стила на макро и микро плану. Та различитост се у општој равни односи на националне, етничке и културне разлике, а у индивидуалном смислу – на различите типове стилова јунака романа – Давила и Дефосеа.
У складу са тврдњом изнетом у теоријском огледу „Књижевно дело и аутобиографија“, о вези пишчеве биографије и његовог уметничког дела, Филиповић посматра типове стилова Давила и Дефосеа као аутопројекције стваралачког поступка Ива Андрића: „Може се рећи да су ови контраверзни стилови садржани у Андрићевој духовној пројекцији света. Они су неразлучне унутрашње суштине пишчевог креативног доживљаја и фермената искуства из кога се развила структура Травничке хронике.“ Они су израз поднебља и епохе, али су и део пишчеве индивидуалности, његове медитације и визије света. У њима ради она „мала сарајевска панорама“, кроз коју писац сагледава свет.
Пројекција света детињства из једног другачијег угла представљена је у поглављу „Роман лика“, а односи се на Андрићев роман Госпођица. Детињство се овде не везује за светлост панораме и шарене карневалске справе. Оно је горак талог искуства које ће имати трауматски одјек. Филиповић се овде примарно бави психологизацијом, док је структура једног романа најдоследније истражена у поглављу „Проклета авлија“.
У разматрању Филиповићеве критике Андрићевог дела пошли смо од овог Филиповићевог тврђења:
„У наше сећање најдубље се уцртају оне књиге које смо читали без икакве намере да их критички размотримо. А то значи оне књиге, у које смо потпуно веровали.“
Филиповић је дубоко веровао у Андрића, његову поетику и естетику, што је утицало на формирање његовог специфичног књижевнотеоријског и књижевнокритичарског модела, по чему је био и остао познат и признат на пољу науке књижевности не само на просторима Косова и Метохије, него и у националним и регионалним оквирима. Тај утицај је очигледан и у теоријским огледима и у самом приступу Андрићевом делу. Ограђујући се унапред од евентуално нетачног критичког суда, попут Андрића, Филиповић је доказао да је свако велико књижевноуметничко дело (а само таква је и проучавао), отворено за нова тумачења и сагледавања. Тиме је допустио, баш онако како је и тврдио у књизи Свет књижевног дела, да дело прошири своју егзистенцију на свет, на читаоца, кога је, с правом, највише уважавао.
Текст је објављен у зборнику: Живот и дело Вука Филипповића, Универзитет у Приштини,
Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2013, стр. 129-144.
Извори и литература
Андрић, Иво: Госпођица, Иво Андрић – Изабрана дела, IV, Просвета /Свјетлост, Београд, Сарајево, 1958.
Андрић, Иво: На Дрини ћуприја, Иво Андрић – Изабрана дела, III, Просвета /Свјетлост, Београд, Сарајево, 1958.
Андрић Иво: Травничка хроника: консулска времена, Иво Андрић – Изабрана дела, II, Просвета /Свјетлост, Београд, Сарајево, 1958.
Вуковић, Владета: „Вук Филиповић есејист“, Баштина, свеска 3, 1992, стр. 85-100.
Ђорђевић, Милош: Дело Вука Филиповића, Институт за српску културу - Приштина / НЈП «Панорама» / Филозофски факултет – Лепосавић /Приштина / Косовска Митровица, 2004.
Златановић, Радослав: «Обимно Андрићево дело», Политика, 20. априла 1977, стр. 17.
Живот и дело Вука Филиповића, Институт за српску културу – Приштина, Филозофски факултет – Косовска Митровица, Лепосавић – Косовска Митровица, 2000.
Јефтимијевић Михајловић Марија 2012: „Панорама као модел обликовања стварности: Андрићева Панорама у доживљају Вука Филиповића“, Баштина, св. 33, стр. 73-83.
Филиповић 1975: В. Филиповић, Свет књижевног дела, Јединство, Приштина.
Филиповић 1976: В. Филиповић, Дело Ива Андрића, Јединство, Приштина.
Видети: Сава Пенчић, „Критички метод Вука Филиповића“, Живот и дело Вука Филиповића, Институт за српску културу – Приштина, Филозофски факултет – Косовска Митровица, Лепосавић – Косовска Митровица, 2000, стр. 55-64.
Милош Ђорђевић, Дело Вука Филиповића, Институт за српску културу - Приштина / НЈП «Панорама» / Филозофски факултет – Лепосавић /Приштина / Косовска Митровица, 2004.
Уметност и поезија имају над психологијом као
егзактном дисциплином ту предност што оне, поступком ствараоца и тумачењем читаоца,
могу увек да задрже малу резерву у односу на свет езотерике и мистике који
стварају. За читаоца, тај свет може у коначном свођењу бити само симбол,
алегорија, позивање или упућивање на нешто сасвим реално, у домену свакодневног
чулног искуства. Што се мене тиче, задовољићу се овом приликом да изнесем једно
методолошко становиште у стварима које покрећу дилеме овакве врсте. Истина није
једноставна, исцрпена или исцрпива, статична и дата једном заувек. Она је
продуктивна, динамична, поливалентна, противречна, неисцрпна. Она се суочава са
више равни посматрања, приступа и начина на који егзистира оно што се посматра.
Правци њеног пружања одговарају у основи, али само до једне мере или до једног
степена структуре или супструктуре, некима од битних моћи које су својствене
човеку као сазнајно-емотивном језгру рационалне комуникације. Човек наиме може,
али само до једне границе, да непосредно, својим чулима, прати збивања у
материјалном и духовном простору којем припада. За даље или су неопходна разна
помагала (за атомски, субатомски или космички свет) или пак не помажу никаква
помагала јер су баријере између нас и истине, у сфери вансвакодневног искуства,
још увек непробојне, па смо упућени на крајње субјективна сазнања која не
подлежу законима каузалности и пре су приступачна ирационалном надахнућу и
езотеричним техникама (интуиција, телепатија, прекогниција, „déjà vu“)
непознатог
порекла и суштине, али веома често евидентног дејства, која се пре граниче са
ирационалном енергијом неголи што се крећу у сферама рационалних или рационално
контролисаних процеса.
