ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ, Поезија и Истина (Предност поезије над психологијом)

Уметност и поезија имају над психологијом као егзактном дисциплином ту предност што оне, поступком ствараоца и тумачењем читаоца, могу увек да задрже малу резерву у односу на свет езотерике и мистике који стварају. За читаоца, тај свет може у коначном свођењу бити само симбол, алегорија, позивање или упућивање на нешто сасвим реално, у домену свакодневног чулног искуства. Што се мене тиче, задовољићу се овом приликом да изнесем једно методолошко становиште у стварима које покрећу дилеме овакве врсте. Истина није једноставна, исцрпена или исцрпива, статична и дата једном заувек. Она је продуктивна, динамична, поливалентна, противречна, неисцрпна. Она се суочава са више равни посматрања, приступа и начина на који егзистира оно што се посматра. Правци њеног пружања одговарају у основи, али само до једне мере или до једног степена структуре или супструктуре, некима од битних моћи које су својствене човеку као сазнајно-емотивном језгру рационалне комуникације. Човек наиме може, али само до једне границе, да непосредно, својим чулима, прати збивања у материјалном и духовном простору којем припада. За даље или су неопходна разна помагала (за атомски, субатомски или космички свет) или пак не помажу никаква помагала јер су баријере између нас и истине, у сфери вансвакодневног искуства, још увек непробојне, па смо упућени на крајње субјективна сазнања која не подлежу законима каузалности и пре су приступачна ирационалном надахнућу и езотеричним техникама (интуиција, телепатија, прекогниција, „déjà vu“) непознатог порекла и суштине, али веома често евидентног дејства, која се пре граниче са ирационалном енергијом неголи што се крећу у сферама рационалних или рационално контролисаних процеса.

Зато постоје, независно једна од других, научна, филозофска, егзактна, песничка, стваралачка, интуитивна и екстрасензорна сазнања и истине. Пошто су ова последња тек у наше време постала предмет обимних, а изгледа и озбиљних, истраживања у области егзактних наука, али су још увек тек на почетку, рано је говорити о њиховим резултатима као и о томе да ли ће се, и ако хоће, онда: како ће се и у ком смислу морати да промени постојећи поредак сазнања и истинâ. Што се мене тиче, чини се да је најбоље прихватити њихову аутономију а то значи равноправност и узајамну толеранцију.

З. Глушчевић, Књижевност и ритуали, СКЗ, Београд, 1998.