ИВО АНДРИЋ, Човекова молитва

Обраћам се Теби овом молитвом без краја и циља, не што сам уверен да је ти чујеш, него што знам – и то је једино што знам поуздано – да је ја изговарам.

Ја идем обасјаним путем, здрав сам, миран и осећам као сласт и раскош време које пролази – други леже сад у беди, у боловима, под тортуром непомичних сати.

Ја имам кров над главом и прострт сто на коме претиче, и жену и децу који ме чекају – толики живе жељни свега, без љубави, без циља и стрепе од вечера које је за њих самоћа, студен и ужас.

Ја имам у души светлост која се, истина, повија и смањује, али никад не гаси – хиљаде њих живе у јадном мраку.

А ако ме још несвест и небиће заиста чека на крају свега овога, онда мојој благодарности краја нема. Онда ће као главно и последње осећање остати од мене ова безгранична захвалност. Ја је упућујем Теби. А ако у просторима које ми насељавамо нашим слутњама заиста нема никог да је прими и ако си и Ти само једна потреба и дио мог осећања, онда нека остане ова моја захвалност као једини стваран знак да сам ја живио и да си Ти морао постојати.