У дечачко
моје доба
Спасавао ме често један бог
Од људске вике и шиба.
Тад
играх се безбедно и добро
Са цветовима у гају
И лахори небески
Играху се са мном.
И као што
срце
Развеселиш биљкама,
У сусрет
када теби
Нежне испруже
руке,
Тако си
моје веселио срце
Оче
Хелиосе! И ко и Ендимион,
Бејах љубимац
твој
Света Луно!
О, сви ви
верни
Богови пријатељски!
Да сте само
знали
Како вас
душа моја љубљаше!
Истина,
нисам тада вас још
Именом звао,
а ни ви мене
Не именовасте,
ко што људи чине,
Као да се
познају.
Па ипак,
боље вас познавах
Но икад што
знадох људе.
Разумео сам
тишину Етера,
Људске речи
не разумех никад.
Мене је
одгајао благоглас
Лахоравога гаја
И љубави се
научих
Међу цвећем.
У наручју
богова одрастох.
Ф.
Хелдерлин, Одабрана дела (приредио и
превео Иван В. Лалић), Нолит, Београд, 2009.
Нема коментара:
Постави коментар