ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Као река је човек, Боже: без дна и муља не постоји…

Боже, помози ми и данас.

Као река сам, Господе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с рукама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! и у пени цело моје дно!

И ево ништа нећу да сакријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог.

А од Тебе, Боже, ништа и не могу сакрити. И нисам скривала. Ти си слушао вреле моје исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо.

Што бих желела сада, то је да се дно не врати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе?

Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, чега се сећам, што не могу заборавити! Талог мој сам ја, Господе! И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити.

Као река је човек, Боже: без дна и муља не постоји…

Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекриј небо непомичним облацима, дај ноћ мирну и дугу да се одморим, Боже мој!
(1940)

Јован Пејчић, Антологија српских молитава  (XIII-XX век), Драслар партнер, Београд, 2005.