ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Чежња

Видела сам једну ружу, разбокорену и дивну, са једним јединим сувим листом у бујном зеленилу. И видела сам како је дошао ветар, и пао на ружу, и дотле чупкао и дрмао мртав листак док се није откинуо и пао. И ружа као да је поново свенула у летњој својој раскоши. Али јесен је преко ноћ ушла и у друго лишће, и ветар је без љубави и доброте оставио цвеће које вене.  

О, у божјем је свету све тако пролазно и кратко. Пролазност је победа свих победа, и све је само једаред оно што је. Све се заборавља, јер се живци кукавички умарају, и чим се стегну уснице, удави се грозница на њима.

Само један пољубац је у животу човека, само једаред је душа у очима, само једаред је вера сујевера!

А све остало је само чежња, силна или сломљена, вечна и болна чежња.

Чежња мермера да буде стуб поноса и снаге.

Чежња бледих фресака да их не сишу очи и сунце.

Чежња залеђене воденице што стоји као пусто птичије гнездо, напуњено снегом.

Чежња кошуте, кад је месец измами у густа житна поља и грицка врхове класова и не зна да то чини.

Чежња распученог бескраја морског, кад у сиве часове вечери попадају једрила и весла, и уплови и последња лађа у плитке и мртве воде луке.  

И. Секулић, „Чежња“, Сапутници