Опште место говорења и писања о поезији Бранка Миљковића
јесте уверење да је то херметичан и загонетан песник. Није, онда, за чуђење то
што су у тумачењу овог песништва повлашћена она места и стихови који
недвосмислено и макар у први мах јасно указују на песничко саморазумевање. Са
тога гледишта, Миљковићево песничко завештање могло би се скупити у два кратка
гномска стиха, две поетске лозинке наизглед опречних значења, које се односе на
положај и посланство поезије у свету, а у контексту песама из којих су узете
(„Поезију ће сви писати“ и „Балада“) и на однос певања и онога који пева.
Поезију ће сви писати, гласи први, а Исто је певати и умирати други од тих
стихова.
Поетски слоган Поезију ће сви писати,
често навођен као Миљковићева песничка опорука, посредује једно у основи
популистичко поимање поезије; важно је, међутим, приметити да је оно исказано у
облику футуристичко-утопијске визије, по свему судећи, у духу Миљковићу иначе
блиске авангардно-надреалистичке естетике интегрисања уметности у област
стварности (…једнога дана/ (…) неће бити у људском говору таквих речи/ којих ће
се песма одрећи/ поезију ће сви писати/ истина ће присуствовати у свим речима/
(…) ја прихватам велику мисао будућих поетика/ (…) ја примам на себе осуду
пропевале гомиле…). Поезија је овде, дакле, мишљена као чежња, као оно што би
тек требало да буде, али и као сета, као оно што још увек није. И једно и друго
становиште подразумевају и носе у себи пак прикривено, пројектовано највише,
интегралистичко посланство песничке речи која има да буде уточиште свеколиког
говора о свету и родно место истине о свету, у исти мах.
Истоветно
посланство, овога пута елитистички схваћено, намењује поезији и стих Исто је
певати и умирати. Мишљена изнутра, као оно безвремено, што увек треба да јесте
и мора да буде, поезија се овде открива као оно што с разлогом још увек није и
можда никада неће бити за све — гест непрестаног суоћавања са судбинским и
непоновљивим, и стога: изабраништво и искушеништво, посвећеност која је
доступна реткима, јер је поистовећивање певања и умирања пардоксално за
уобичајено, културолошки прихватљиво разумевање поезије као слављења живота,
које књижевности намењује друштвено подобну улогу. Смрт је за такво разумевање
увек скандал, не само скандал мишљења, него пре свега скандал за мишљење,
културни табу као залог лагодности коју захтева оквир колективног јавног
општења. У поезији Бранка Миљковића смрт је, међутим, једна од најфреквентнијих
именица, она је мементо који читаоцу не дозвољава да заборави на метафизичку
опсесију овог песништва. У песниковој првој збирци стихова Узалуд је будим
једно од средишњих места заузима циклус под насловом „Седам мртвих песника“;
вероватно писан по угледу на Малармеове „гробљанске“ песме о Поу, Бодлеру и
Верлену, он представља Миљковићеве посмртне поћасти домачим песницима
претходницима, али и дефинише једну од неотклоњивих тема његове поезије — смрт
као испуњење и довршење песничке судбине. Дан и ноћ си помирио у својој смрти
што нас/ обасјава./ Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута — ови стихови из
песме „Гроб на Ловћену“ упућују на једно поимање које смрт не види само као
гашење и нестанак, већ и као својеврсно надомешћење и испуњење егзистенције у
простору њеног негативитета.Границе у којима живимо нису/ границе у којима
умиремо, одјекује из даљине у песми „Море пре него усним“ (Ватра и ништа) иста
мисао. Али ево како летални „продужетак дана и пута“ добија своје обрисе
парадоксалног смисла: Ноћу моме гласу више не дозива/ просторе изгубљене које
поседују сунца// Крв моја заспала под каменом не бунца/ због пакла из земље
ископаног ко жива, пева Миљковић у песми „Тин“, и поентира: Најзад сам довољно
мртав ништа ме не боли. Довољност смрти је овде, нема сумње, од оне врсте која
не доноси само избављење од живота-патње већ и смирење једног кретања које тек
у небивању може наћи испуњење „дана и пута“: умрети не значи само престати бити
жив, него још више и постати нежив, преселити се у тајанство не-живљења у којем
мождакамење пева и птица се скамени сива. Смрт схваћена као небивање није,
отуда, пуко окончање живота, она је безмерно пространство које га обухвата и
обавија и с почетка и с краја: О нежна магло која ме издвајаш,/ ево враћам се
чист на своје првобитно место, казује мртви песник („Момчило Настасијевић“) на
уста живог песника, отварајући област чистог важења у којој ће се додирнути
песма и смрт.
У уводном, трочланом циклусу „Свест о
песми“, у збирци Ватра и ништа, блискост певања и смрти добиће лични вид
песничког самоисказивања. Реч смрт! хвала јој што ме не спречава/ да отпутујем
у себе ко у непознато,/ где ако не нађем себе и смисао што спасава/ наћи наћи
ћу свога двојника и његово злато, пева Миљковић не без извесног ентузијазма,
али и вере у моћ и домашаје песничке речи:
Верујем, да бих
могао да говорим
да изађем из
себе с надом у повратак,
макар кроз
пустињу до места где горим,
макар кроз смрт
до истинских врата.
Миљковићево слављење путовања у
непознато, ка „истинским вратима“, и то управо кроз смрт, или макар кроз
негацију њеног противљења томе, готово неминовно евоцира параболично тамне
слике са свршетка Бодлеровог јеретичког „Путовања“, у којем приближавање смрти
значи удаљавање од света „малог и једноликог“, света као „пустиње чаме“:
О, Смрти, капетане,
час је! Дижимо једра!
Ове смо земље
сити, о смрти! Да се броди!
…………………………….
Окрепи, отров
свој нам улиј! Толико жари
тај плам мозгове
наше да знамо само ово:
Напред у амбис,
у Рај ил’ Пакао, шта мари!
Да на дну
Непознатог нађемо нешто ново!
У основи овог зазивања је, пак, изворно
романтичарска фасцинација облашћу ноћи и смрти у којој, по Бланшоу, песништво
„тражи нешто с оне стране смрти, нешто више од смрти, повратак потпуно
преображеном стању“. Хајдемо сад где влада мрак,/ у земљине дубине,/ …Чун уски
ће за тили час/ превести к жалу неба нас.// Нек се слави вечна ноћ,/ сан вечни
нек се слави. (…) Са чежњом назиремо њу/ где мркла ноћ је скрива/ …У родни зато
хајд’мо крај/ где блиста светог доба сјај, пева Новалис у „Чежњи за смрћу“,
последњој од својих „Химна ноћи“, употребљавајући исту, препознатљиву
навигацијско-ноктуралну метафорику. У бодлеровско-симболистичкој песничкој
метафизици романтичарски мистицизам смрти надомештен је, међутим, својеврсном
негативном трансценденцијом. Смрт је постала простор спознаје изнад и изван
искуства, она је схваћена као пречица до новог, тог врховног захтева и мере
свеколиког модернизма након песника Цвећа зла. Смрт је сада жељени излаз из
свеприсутности сплина али је, због своје скривености и непознатости, још много
више потпуна потенцијалност, неоскврњена могућност, бескрајно отворено подручје
у које је могуће сместити симболистичку чежњу за чистом, макар и негативном суштаственошћу.
Повлашћено метафизичко поље симболизма је управо ова негативна трансценденција
— једно Ништа, средиште обрта у којем свест о одсуству постаје мера ствари, оно
Ништа око којега кружи целокупна Малармеова поезија и које као амблем стоји у
прочељу најзначајније Миљковићеве збирке (Ватра и ништа).
Смрт је, вели Миљковић у „Орфичкој
песми“, подивљало ништа, проходала празнина. Смрт, та реч коју не можеш
укротити, реч сувише будна за наше благо срце, како каже песник, овде је не
само мера ствари, него и мера певања. Тамо где чисто одсуство, хипостазирано Ништа,
долази на место ишчезлог присуства, на место писања егзистенције стаје
егзистенција писања, писање, другим речима, бива уздигнуто у ранг егзистенције.
„Свет је начињен тако да се заврши једном лепом књигом“, гласи чувена
Малармеова мисао у којој је садржан крунски идеал и илузија симболистичког
погледа на свет. Преношен међу песницима пријемчивим за такав захтев, идеал
Књиге-света, писања које ће покрити и преузети присуство у свету, садржавајући
га и превладавајући га у исти мах, засијаће увек у предворју ништавила —
последње капије и вратница неименљивог и вечног, као у Рилкеовим „Сонетима
посвећеним Орфеју“:
Песма… није
молбен тон,
жудња за нечим
што постићи могу;
песма је
постојање.
(…)
Истинске песме
друкчији је дах.
Дах око ничег.
Т. Брајовић, „Песничко искуство и смрт“ (одломак из огледа), у књизи: Од метафоре до песме, „Григорије Божовић“
– Приштина, Просвета – Београд, 1998.
Нема коментара:
Постави коментар