Карл Густав Јунг је тврдио да се
добра књига увек препознаје по марљивости, брижљивости и видљивом духовном
напору аутора. Збирка поезије Зорице Крстовић вишеструко потврђује ову мисао и
то из више разлога и на више начина: најпре, ауторка се на објављивање ове
збирке одлучила након неколико деценија бављења поезијом, при чему сама поезија
сведочи њену ерудитивност, луцидност, али и једну посебну врсту духовне
радозналости за откривањем тајни света
и надасве, човека, као највеће тајне.
Из тога логично произилази да ова збирка израз самокритичности ауторке и/или
високо постављених естетичких критеријума којима се оправдава вредност књиге. Као
да се руководила Андрићевом мишљу да нисмо ми ти који говоримо речи, него су
речи те које говоре о нама. Осим тога, збирку чине три целине – циклуса – које
се у структурално-формалном кључу могу тумачити и као засебне целине, док на
поетичком и херменеутичком фону оне чине јединствено и заокружено певање о суштинама бића, које су
човекову пажњу окупирале одувек, што им даје чист онтолошки карактер. То оперисање суштинама поуздан је знак
снажног песничког духа.
При томе, ауторка показује развијени еидетски начин мишљења, дакле мишљења у сликама, што је одлика искључиво
надарених песника, па се и језик
њених песама може истаћи као посебан квалитет. Бројност метафора, песничких
слика, аналогија, глобалних симбола, надреалистичких слутњи и симболистичких
сугестија, при чему се посебно уочава утицај миљковићевске неосимболистичке
поетике, чине посебан значењски слој поезије Зорице Крстовић. Митопоетски
распон којим је обухваћен њен песнички свет („дефиле сенки и симбола“), креће
се од архетипских слика до савремене историје, од индивидуалних драма до
колективних тема, од песничког субјекта до света, и од Света до Песника. И управо су на тој релацији Песник – Свет садржани
сви кључеви разумевања ове модерне, херметичне поезије, због чега она на први
поглед не мора бити „лака“ за читање. Успостављајући аналогију са песничком
традицијом и алузију на стихове Бранка Миљковића „поезију ће сви писати“,
песникиња на сугестиван, али поуздано заснован начин проблематизује питање
вредности поезије која се данас пише, што се може означити као метапоетски слој
њених песама („шта се све данас назива песмом / горе је од онога шта се све
назива песником“). Да стваралаштво јесте последња одбрана бића пред прелестима
света и живота, доказује и кроз сопствени песнички израз (аутореференцијални
аспект), али је овде реч не о стварању
ради стварања, него о највишем стварању – уметности или Лепоти која ће спасити свет.
Најрепрезентативнојом песмом, у којој
су сажете све неуралгичне тачке ове
поезије, неком врстом матичне ћелије, можемо
сматрати песму „Јединствени код“. Њоме је представљен аутопоетички концепт
стваралаштва ауторке: питања попут оних о границама слободе, колективном
несвесном, духовном благу, добру и злу, Богу и човеку, на различите начине су
интерпретирана и у неједнаким вредносним скалама остварена у готово свим
песмама ове квалитативно и квантитативно значајне збирке песама. Поларизација света на коју се песникиња
позива („то што сам ја огледа се у оном што немам“, „то што јесу огледа се у
оном што имају“) са индивидуалног прераста на општи план, указујући на
ауторкину развијену свест о свеопштој катаклизми модерног света: све већи
расцеп, бездани понор којим се раздвајају два непомирљива света. Насупрот
пролазностима и ефемерности материјалног света стоји свет уметности или стваралаштво, као прибежиште бића или
„свети простор“ (како је говорио Мирча Елијаде), у коме је могуће сачувати
идентитет или „језгро бића“ (Владета Јеротић), односно досегнути апсолутну
слободу у бићу, јер по речима Николаја Берђајева, „дух је слобода, дух је
стваралаштво“ („Највећа, јер сањам у својим / бесконачним просторима слободе. /
Сулуда и необична способност бити / у себи закључана са олујама“). У том светом
простору „нетакнутости бића“ садржана је сва нада у лепоту која спасава свет
(„Свевишњи, чувај нам те пределе астрала“), јер су ти нетакнути предели мера
чистог духа у којима је могуће измирење са сопственим бићем. Отуда се песник
јавља као биће најближе Богу, коме је немогуће „убити жељу за лепотом“, обасјан
светлошћу као еманацијом божанског (песник је онај који носи „светлост на
длану“).
Свест о пролазности и смртности, с једне стране, и могућност надживљавања живота стварањем, на
другој, именује песничко и филозофско становиште Зорице Крстовић изразом
Емануела Мунијеа „трагични оптимизам“. Песник је страдалник и песник је
победник, јер је мером свога песничког талента истовремено дарован и кажњен –
он види будућност и не губећи из вида прошлост, опомиње, упозорава, наговештава
оно што ће доћи („Песници не познају границе / Одвојени од рационалног / бића
спознаје, помешаним бојама / сликају најневероватније / оде свог неуралгичног
сна“). Стваралаштво је самопотврђивање и стваралаштво је самоодрицање – јер
„задобијена писана бол је оно што прецизно циља и не лута“. У модерној поезији,
а то поезија Зорице Крстовић свакако јесте, не пева песник него реч, дакле реч
је она која води песника, а не песник њу („да сам гост у стиху сопствене песме“).
Реч је, дакле, о творевини која надраста самог песника, о самоеманципацији песме као највишем изазову стваралаштва, што још
једном потврђује снажну везу са неосимболистичком поезијом и поетиком.
Осим тога, збирку карактерише изразит лирски сензибилитет, што се на
нивоу стилског израза показује као лирска
рефлексивност, нарочито у оном броју песама са љубавном тематиком, која по
својој оријентацији никада није само то, где синкретизам емоције и рација даје
један виши квалитет у односу на основну идеју песме. Тај укрштај мисли и
емоције, који је ова песникиња успела да створи доказује не само песнички дар,
него пре свега песничку префињеност да кроз филозофску мисао не изгуби везу са сопственим срцем, нити да изражен
емотивни набој појединих песама за тренутак успе да доведе у питање дубоко
промишљање песникиње над суштинама света и човека. Тај разум срца јесте јединствен, аутентични код поезије Зорице Крстовић. А до тога се долази, по речима саме
песникиње, једино „брушењем и лепотом духа“. У томе лежи највиша вредност и
њена највећа драж.
Из
рецензије збирке: Зорица Крстовић, Светлост
над дланом, Графички атеље Богдановић, 2016.
Нема коментара:
Постави коментар