„Песници су је обожавали, и
када се и данас загледа у њене необичне очи радо би – помишљам – човек просањао
да их њих открива неки готово Богородичин мир.“
Одувек је то био
изазов и вечито – тајна: откуда пророци и како су и песници, уз њих, могући, а
нарочито кад предвиђају. Они ретки, велики, из чијих стихова избије тај вал
непредвиђенога – чиме ће им се и живот (а он је јединствено садашњи – и прошло
је и будуће већ стасало у један проток), касније, препознавати. (...)
Ана Горенко Ахматова,
псеудоним који је прославила, у Петровграду је, уз многе значајне руске песнике,
припадала кругу акмеиста, у коме су били, између осталих, Николај Гумиљов али и
Осип Мандељштам. Песници су је обожавали. Када се, и данас, загледа у њене
необичне очи – радо би, помишљам, човек просањао да уз њих открива неки готово
Богородичин мир. Иако је за акмеисте казивано, још тих година, 1913. на пример,
да је ружа остала што и јесте: лепа сама по себи, и својим цветним листићима,
мирисом и цветом, дакле, а не својим замишљеним сличностима с мистичном љубави
или чиме било још – Александар Блок, у познатом свом тексту „Без божанства, без
надахнућа“ (1921) писао је да тај покрет у књижевности не доноси ништа ново и
да не показује нити се остварује посебним врлинама, али: „Истински се између
њих издваја Ана Ахматова“. Заслужила је титулу – „Сафо 20. века“, написаше у
Русији.
Њена песма нема
наслова, а у левом углу, испод, стоји: 10. март 1917, Петербург: „Како су
тргови ови пространи, како су бучни и стрми мостови! Тежак и мрачан, ево
покривач Помрчином нас, све, обви. И ми, наравно смртни људи, По свежем снегу
још корачамо. Је лʼ необично што судбински час, Пробдесмо удвоје – а да не
знамо? Безвољно колена клецају и причиња се – као да нечим дишу... ти – сунце мојих
песама – сена, Ти – благодет живота и у сну. Ево, црна се здања љуљају! И ја ћу
на земљу пасти; О како ми је сада тешко. Пробуди се у мојој сељачкој башти.“
Била је, тада, у
двадесет седмој години, и више их је, вероватно, било заљубљено у Њу. Али Она,
можда, била је само у Гумиљова, много касније и са Мандељштамом: обојица ће
страдати у таласу којим је револуција хтела да промени свет и будућност. Први,
Гумиљов, из чијих из чијих ће несвакидашњих и необично надахнутих песничких
велова и странствовања, више година потом, изаћи и освојити свет и Јосиф
Бродски, уз чувене ритмове и синагме којима, као да из заумних долазе страна,
увек недостају простори или бескрајна глад за даљинама, где можда и има Дом.
Може ли да опчини тај
звук и то предосећање истине која је судбина: „Је лʼ необично, што судбински
час, пробдесмо удвоје а да не знамо!“ Стари свет се заљуљао, осећали су то и
написали и Блок и Мајаковски, али је песник „Дивне даме“ рекао још – да је
катастрофа близу. Док је песник „Облака у панталонама“ покушавао да ухвати
ритам корака револуције која препорађа, а не слутећи – обузет чудеством револуционарног
марша (лева, лева, лева – а ко то тамо десном корача?) да ће, чим буна прође и
немир слободе утоне у друге воде, опасне, и сам – пре него што пуца у себе, осетити
језу баш оне, Блокове катастрофе која је наступала.
Како је Ана Ахматова
осетила тај судбински час: унутрашњим дамаром који и бдије – доносећи потмулу
јеку неминовног удара, онога што ће Рилке опевати као прерастање чисто, што је вечно обнављање природе и људског рода,
као и вечна патња и смрт. Оно што је било и сунце у песмама и сенка им, оно што
ће постати благодат у свакидашњици и у новим, још опакијим мукама, које ће
проживљавати велика песникиња, заблистало је неочекивано и преточило се у ново
вино живота, које ће и помоћи песнику и да истраје, свеједно у каквим или под
каквим околностима мора да преживи. Постоји песма Ахматове: „Је ли то тако
судбина моја изменила“ где је она ево сасвим сама, и живи на некој дивљој
обали, и једва може да проговори, било какву реч љубави. Постоји њена песма,
такође: „Само један иде истинским путем“ – а тако су и мислили и осећали,
наравно, и Блок и Мајаковски. Или је тај један – онај древни и давни Песник –
Христос, ка коме теже сви песници. Они који то јесу, и они који то желе, а у
огромној су већини.
Иако је написала у „Северним елегијама“, да је у
Њу, као реку, сурова епоха – оборила или свалила, опет је, песмом, уздигла се,
и 1957. могла да поверује да је песникињу, задојену Музом, попут Феникса, из
пепела – подигла у етер где као голуб – јесте слободна и може да господари. Као
што је и њен „Кијев“ углавном затворио круг, град у коме је била срећно удата,
и коме је писала, речено је – као о последњем пристаништу. Каже у тој песми и
овако: „Пут мој жртвени и славни. Овде ћу окончати ја...“
И у безвољности и у
страдању – колико и како песник предосећа не само буру и непогоду, него и
часове обнове, и љубави, показивала је, у толиким периодима живота, и Ана
Ахматова. Благодат што је оживотворена као да из Јовановог Откривења хоће да потврди ону старинску повесницу: „И нећу
избрисати имена његова из књиге живота!“
Р. Војводић, Васељенска свест и уметност, Службени
гласник, Београд, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар