Питање слободног
и римованог стиха јесте, заправо, круцијални чвор на мапи савремене српске
поезије.
Слободан стих је неколико новијих деценија постао полигон за ћердање и
проституисање песничког језика. Распродаја стихоклепачких којештарија постала
је одликом једног времена које је изгубило критеријуме и образ пред прохујалим
вековима поезије. (...)
Слободан и
везан стих доживљавам и откривам као мушки и женски принцип песништва, као
двоструки одраз mimesisa. Тек скупа, бели и
метрички стих јесу једно. Као дан и ноћ,
пунина круга, савршенство без пукотина у перцепцији наших уморних чула. Окрепљујућа је паундовска истина да песник
с почетка – пише, а доције – пева. А
слободан стих јесте поезија само уколико је певан, дакле створен у пуном
ангажману искуства и надахнућа. Римован – такође, с тим што је пун замки и
причинâ за оног ко хита да занат преломи преко колена. Песничку уметност и њен
живот онтолошки храни и одржава таленат за таленат, пандан ономе што називамо
свешћу о дару као видовитом еросу. А без таквог, у тоталној прогресији, ероса,
нема ни танатоса. Нема, дакле, ни човека ни света. Песниково је да, поводом свега, не мистификује, већ да, озарен, отвара
и проналази нове стазе и богазе у језику над језицима.
Читав један смешни погон херметичке поезије (у
највулгарнијем смислу) васпоставио се у мрежи српског језика и оплеснивио
златне нити једне традиције оплемењене непролазним лирским вредностима. Такозвани
слободни стих постао је простор бескрајних
слобода у којем се надмено газило крхко и прелепо биће класичног стиха. Под
крхким подразумевамо суптилну грациозност класичне грађевине што почива на
прецизним валерима заната. Крхко је,
дакле, у исти мах стамено и моћно попут сунчеве светлости која се неће упрљати
ако обасја и најгоре сметлиште. Везана форма тражи додатне напоре, она
подразумева вишак дарова и бдења, и напокон, осећање континуитета такве
красоте. Није случајно Езра Паунд рекао
да се у зрелим годинама пређеног пута и искуства, у ствари, пева. Мало је рећи пише, јер, певати значи
реализовати законодајне принципе и дамаре не само матерње мелодије језика, већ
и откључати шифру компаративистичког увида у феномене форме и облика. Отуда
су сонет (његов венац), терцина, сестина лирика или октава, на пример, прилика
за цветање српског језика у формама које су никле негде другде. Насељавање глосе,
на примњер, амброзијом српске мелодије и језика, јесте, у ставри, примена
амалгамисаних моћи италијанске или шпанске, фрацуске или енглеске парадигме у
нашем миљеу. То је, дакле, чин којим се не укида туђе, већ градивно подиже на сушти степен креације. Римован стих,
био он исписан у руском или немачком језику, не потире своју језичку матрицу,
без обзира што је зазидан у форми насталој
у трећем језику.
Расправом о везаном стиху, и скретањем пажње на
њега, никако не значи да слободан стих остаје без шансе. Напротив, прави песник подједнако пише и један и
други стих, пример Брехта или, пак,
Раичковића, најбоље говори да песник нема проблема са везаном формом, већ да
лажни песници имају ту муку. Песник се установљује у своме дару и
подразумева форму. Несретан је онај песник
који олако обрушава се било који од два глобална обрасца. (...)
Јер, бити
песник – значи грлити судбину. У језику и животу. Све остало је артифицијелна
кокетерија.
Н. Грујичић, „Судбина и језик“, Српски писци о српском језику, избор и
предговор Милош Ковачевић, Источник, Београд, 2003.
Нема коментара:
Постави коментар