ЈОВАН ЗИВЛАК, Живот је океан, а у читању океана не можемо наћи тло исцрпивости и сводивости

У једном кратком запису Емил Сиоран каже: „Спознати све валове“. Фасциниран морем као метафором бескрајности, жудњом за крајњим одговором, смислом, Сиоран се упушта, кроз ову слику, у екстатичан однос бића према опстанку. Да ли је, ипак, могуће, спознати све валове. Колико год имамо на уму чињеницу да је простор мора и океана, у земаљском смислу ограничен, ако себи представимо све могуће титраје бића, модулације постојања, набирања таласа, неспорно је да са својим ограниченим чулима не можемо да обухватимо тај бескрај постојања. Чак / и једна књига коју прочитамо, у својој фактичкој ортографији, крије више но што могу да открију различите тачке гледишта и различита читалачка искуства. Живот је океан, као што је и читање океана у којима не можемо наћи тло исцрпивости и сводивости. Читаоци Дон Кихота, Борхес говори и могућности понављања, нису исти читаоци. Исти Дон Кихот је, заправо, различити Дон Кихот. Таласи се стварају под утицајем гравитације, месечевих мена, природних околности... и један савршени математички ум, ако би узео у обзир читав космос утицаја који производе таласе, не би могао да зброји и опише њихову конфигурацију. Један купач, који својим покретом и покретима мења рељеф површине воде, може бити, са становишта математичког ума, предвидљив, али не и мноштво различито мотивисаних покрета, који са становишта појединца, могу да буду образложени, те на крају можемо рећи: сазнати све валове јесте само метафизички порив једног особеног ума, физички и духовно ограниченог, који жуди за немогућим, за збрајањем и каталогизирањем људских гестова и гестова природе који су несводиви и неописиви. Ти моменти, уместо граница смрти, граница коначности, још увек, попут монументалне и неизрециве религије, окупљају читаоце и писце у бескрајном разговору који чини тло људске културе и темељ принудне разговетности.

Ј. Зивлак, Аурине сенке: читања и сећања, Рад, Београд, 1999.