М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Реч - мелодија - тишина

 Реч је инструмент духа. Она долази из мелодије, као древне колевке. Песник се речима спушта у дубине бића, сопствени Тамни вијалет, који није синоним ништавила и бездана, него је скуп наших космичких садржаја. Васељене песниковог бића не опева реч, него мелодија која је старија од речи. Она је песников пут ка себи, највиша сагласност његовог унутрашњег ритма са ритмом космоса. Песник који је у стању да осети то јединство, то сагласје својих унутрашњих ритмова са древним, већ је на трагу тишине у којој више не пева реч него мелодија за коју не зна одакле долази, али слути њено порекло. Али ни мелодија није све, иако диктира песнички израз. Мелодија je arhe, порекло, ентелехија, али није Логос... Она је „матерња“ јер је родитељка речи, али није и најстарија, већ је то сагласје са свеопштом мелодијом космоса пут који води у – тишину. Мелодији, дакле, претходи тишина, као песниково најдубље „осећање Бога“. Апсолутна тишина јесте хармонија, највиша тачка бића у ком пева Неизрециво, као божанска стваралачка искра, као Логос. Ћутање је „духовна суштина“, али тишина бића је растакање индивидуалних искустава у опште, „заборав себе“, нестајање песниковог „ја“, врхунско искуство или доживљај Једног, које је клица, семе свега, које је – Љубав.