Пренут у ноћи
једном пажљивом руком,
будно спуштеном
на рамена,
напуштам вреву снова,
стаклено
прибран. На нејасној
линији ноћи
стоји, међутим, све што
сам оставио
прешавши
немирну реку свог тела: поприште
одакле још допиру
гласови. Стоји, ипак,
тај свет: звиждук позне
железнице, капање олука,
лавеж, моје ствари; и још
много шта:
најразличитији
облици у простору. Ипак,
не тај свет, мој,
свет мога знања, тешког
од мене. Него,
издељено у посебне
целине, стадо
некаквих животиња,
покрета савршено ми
непознатих даха хладног.
Познајем
само тог из ког се
пренух,
са бучним вашаром снова
преко
реке. Тог који нисам. Ја
не ја,
стаклено прибран, чист,
миран од себе. И сам
целина, и сам непојмљив
као оне, и сам, најзад,
несвестан силе и пута
свога следећег покрета.
А ипак: пун неког великог
и лаког знања!
Каква рука, пажљиво
спуштена
на рамена.
Нема коментара:
Постави коментар