Из напева већ ишчезлих племена
често у срце сродни звуци кану,
па слушамо да л’ то нас лако гану
завичај наш из пређашњих времена.
Тако и срца куцање нам веже
нит нераскидива за срце света,
што с током Сунца, звезда и планета
складно наш сан и наше бдење спреже.
И наших дивљих жеља плима луда
и наши дрски грозничави снови
дух исконског су духа, вазда будни.
Древни жар света рађа нас и храни,
идемо, буктињама обасјани,
к сунцима окренутим вечно новим.
Нема коментара:
Постави коментар