ИВАН В. ЛАЛИЋ, Алгол

1

Једна вода које се присећам: лист

Задрхтао као шака на голим леђима коња;

Тај поток који је стављао дијадеме трскама,

Сада зачаурен у сећању,

                             мокри лептир

Са крилима од два тамна вокала,

Или вода зноја, и влага која на зиду

Отвара избледели крајолик кишног лета

Са стаблима од сунђерасте магле,

Вода у плитким увалама, као вечерње небо,

Где расту први кристали соли

Око невидљивих мрежица светлости,

Најзад, вода у млеку, у крви моје мајке –

Зар све то што чувам у драгоценим именицама,

У тишини након сваког пораза,

Зар сва та богата влага,

Зар све то може окрутно да изветри,

Да букне без пепела

У једном наглом блеску,

                   као птица заустављено

Пред непознатим неким сочивима,

Као мрља утиснуто

На горкој кожи неког непознатог мора?

Вода које се присећам,

И сви гласови,

Светлуцави од росе као метал јутарњих мостова?

2

Памтим ту звезду

Мутну као рубинско стаклостарих чаша,

Ту звезду, ту отровну реч што разједа текстове

Писане на ветровитим кулама,

Памтим тај нејасни сјај над бродовима

Са заустављеним дневником, у ноћи без ветра,

На бонаци од кинеског туша (колико могућности,

А ни један читак знак!),

Памтим ту звезду што се раслојава као лептир,

Тај сјај што се растура као иперит,

Ту благу лепру на небу у септембру,

Памтим ту звезду опасану паучином једначина,

Ту звезду која ме опомиње да нахраним наду

Као што звук метка опомиње на загрљај,

И њена експлозија

Од које неће задрхтати сказаљке сунчаника

Што рђају у старим влажним вртовима ове планете

Коју могу да изговорим,

Тај читки знак на лепом ноћном небу,

Та светлост обучена у лажно месо година

Тумачиће и мене,

                             мој страх,

И моје мале вампире које трујем

Слатким поносом у свакодневној крви.

3

Велика кишна лета

Са дрвећем светлим од силног светлуцања,

И наши пропали излети, моја љубави,

Негде у простору који нас још увек узбуђује

Својом неоствареном сликом:

                   језера углачана

Као мрамор, прошарана жилицама светлости,

Пропланак затрпан озоном између два пљуска,

Једно безбедно поподне, дрвени кровови

Испрани и сушени до боје старог сребра;

И онда кратке ноћи, које памтимо

Саграђене око лаког костура муња,

Када се именујемо као први пут

Под прозором обраслим у трептаву крљушт,

Или ноћни пљусак на отвореној улици

Са голим гласом једне птице

И лишћем кестена тешким као груди дојиље:

Кишна лета, дивне мрље у собама година,

Ветрови натоварени капљицама,

Ако не стигнемо да вам кажемо збогом,

Ако не стигнемо да вам кажемо збогом...

4

Присећам се воде, и памтим једну звезду

Којој се бојим да изговорим име,

Једну звезду која може да попије сву воду света

У делиријуму неразумљиве жеђи,

Једну звезду која не може да стане у моју реч;

И све моје речи

Избачене праћком у ветровите путање

Око несталог простора у који сам утиснуо

Љубав, и побуну, и сећање,

Као што море отискује своје ватре

На годишњим добима обала,

Све моје речи, мој говор,

Мој нож под узглављем и чаша воде на столу,

Слике које мењам за право да их изговарам,

Имена којима подмићујем време,

И птице које прстенујем лаким сребром памћења,

Све то може да буде слабије

У наметнутом одлучном тренутку –

Тако ме једна звезда опомиње на тишину,

Тако ми једна звезда светли над књигом пред сан.

И. В. Лалић, О делима љубави или Византија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.