Увек изнова премда
љубавни предео знамо
и црквцицу са њеним
жалобним именима
и језиво заћутали кланац
у ком се други
завршавају: изнова, увек
одлазимо под
та стара стабла ту
наспрам небеса.
Р. М. Рилке, Искуство тишине, превод са енглеског
Бојан Белић, „Паидеа“, Београд, 2014.
Нема коментара:
Постави коментар