СТЕВАН РАИЧКОВИЋ, Балада о предвечерју

Пошли сте изван града у предвечерје да умирите

очи

И остали сте сасвим сами.

Нисте ни знали како тишина воли непознате да

рани из невидљиве пушке

И дуго сте узалуд напрезали очи

Да протумачите архитектуру птица које су летеле.

Предуго сте узалуд били свијени према земљи

Као поломљен лук:

Хтели сте наивно да ухватите баш ону кап

времена

Кад се недирнута травка попела у вис за нови

милиметар.

Пошли сте у предвечерје:

Нисте ни знали

Да вас рамена боле од невидљивих кровова

Да су вам руке тешке од не сасвим природних

љубави

Помислили сте да вам се у слуху нешто догађа

А заборавили сте да сте за собом повукли зидове

једне јако навикле улице.

Пошли сте у предвечерје:

Ишли сте полако

И тек сте одједанпут схватили да то није ваш

корак иако су ноге сасвим ваше.

Ишли сте полако:

Само сад још лаганије

Скоро као да не идете.

Стали сте

А учинило вам се као да и даље идете кораком

који није ваш корак.

Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи

И сада лежите у трави

Иако знате да сте хтели само да седнете.

Поред вашег уха

Једна травка је прилично шумно порасла за

милиметар

- Ви ништа нисте чули.

У ваздуху су две птице обележиле крилима

скромну уметност

- Ви ништа нисте видели.

Пошли сте у предвечерје

И сада из траве кришом отварате очи

И чини вам се да вас још увек неко нишани из

невидљиве пушке.