1.
Трансценденција,
све оно што смо послали с ону страну, што нам је неслично, што је вечно и
несазнатљиво, што нас својом огромношћу превазилази на један непојаман начин,
враћа се на границе постојећег и даје знаке о себи. Трансценденција је наша
могућност и способност да се удаљимо од нас самих. Удаљујемо се од нас уколико
смо ми тај објективни свет у којем смо се обрели, тако да смо и сами
учествовали у његовом стварању. У нама су овај и онај свет заједно, ми смо
објективни свет и његова трансценденција.
2.
Оно
што је трансцендентно, несазнатљиво је. Трансцендентно се увек враћа ка нама, и
то је феномен религије. Религија, то је трансценденција која нам се враћа. А
тамо, с ону страну, постоји само оно што нам се враћа, и то нипошто није мало.
Оно што нам долази као чињеница религиозног искуства, то су визије, то је
топлина око срца у исихастичком подвигу, то је осећај празнине будиста, то је
такође извесност о оном што нас надилази, превазилази, и истовремено, остаје с
нама.
3.
Овај
свет постоји, постоји онда и онолико колико нам се указује, у машти и мисли, у
страху и дивљењу, у речима и у неизрецивом. Почетак оностраности је у епифанији,
у јавном указивању светог и пресветог. Оностраност постоји од границе
овостраности. Шта смо и ко смо ми у свему томе, неизрециво је и непојамно као и
сама тајна богопостојања. Али мислим да је тако: божанска оностраност почиње
тамо где нам се, нама људима, јавља, и величанствена је онолико колико ми то
можемо да поднесемо. Превазилази нас у недоглед, који је толики колико га ми у
нашим негативном и позитивном замишљању можемо на свет да донесемо.
М. Павловић, Свечаности
на платоу, Просвета, Београд, 1999.
Нема коментара:
Постави коментар