МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ, Трансцеденција

   1. 

Трансценденција, све оно што смо послали с ону страну, што нам је неслично, што је вечно и несазнатљиво, што нас својом огромношћу превазилази на један непојаман начин, враћа се на границе постојећег и даје знаке о себи. Трансценденција је наша могућност и способност да се удаљимо од нас самих. Удаљујемо се од нас уколико смо ми тај објективни свет у којем смо се обрели, тако да смо и сами учествовали у његовом стварању. У нама су овај и онај свет заједно, ми смо објективни свет и његова трансценденција.

2.

Оно што је трансцендентно, несазнатљиво је. Трансцендентно се увек враћа ка нама, и то је феномен религије. Религија, то је трансценденција која нам се враћа. А тамо, с ону страну, постоји само оно што нам се враћа, и то нипошто није мало. Оно што нам долази као чињеница религиозног искуства, то су визије, то је топлина око срца у исихастичком подвигу, то је осећај празнине будиста, то је такође извесност о оном што нас надилази, превазилази, и истовремено, остаје с нама.

3.

Овај свет постоји, постоји онда и онолико колико нам се указује, у машти и мисли, у страху и дивљењу, у речима и у неизрецивом. Почетак оностраности је у епифанији, у јавном указивању светог и пресветог. Оностраност постоји од границе овостраности. Шта смо и ко смо ми у свему томе, неизрециво је и непојамно као и сама тајна богопостојања. Али мислим да је тако: божанска оностраност почиње тамо где нам се, нама људима, јавља, и величанствена је онолико колико ми то можемо да поднесемо. Превазилази нас у недоглед, који је толики колико га ми у нашим негативном и позитивном замишљању можемо на свет да донесемо.

М. Павловић, Свечаности на платоу, Просвета, Београд, 1999.