ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Белешке о поетици (одломци из писама, есеја и разговора)

 ...песничку књигу не видим на полици или на писаћем столу историчара, теоретичара, или неког другог професионалног љубитеља књижевности, него у коферу прогнаника, крај јастука тешког болесника, или на столу, крај робијашке порције где и јесте право место за књигу песама.

1980.

За мене је поезија нешто изузетно, и изузетно важно. Она је много више од литературе, она је или начин живота и животни став, или ништа. За песника се сва питања постављају и решавају или у песми или нигде. Песници немају других доказа, осим стихова. Поезије нема без инспирације, а инспирација није само један тренутак. Инспирација је перманентна концетрација. Она ни у каквој прилици не престаје, што значи да ви y свакој прилици говорите из те инспирације, то јест увек мислите и говорите као песник, као неко чија се тачка гледишта налази у песми.

1981.

Увек сам веровао да потреба за песмом није само књижевна и естетска. И да нам поезија омогућава један доживљај света који нам ништа друго не може омогућити, а који нам је суштински потребан. Рене Шар је негде поменуо песме „y којима се може препознати нужност коју од нас захтева тајанствени ток нашег живљења“... Песма не постоји само због лепоте песничких слика, него због неке дубље потребе која те слике ствара, и због онога чему би те слике требало да воде. Песма је нешто што је потребно не само култури, не само књижевности, не само језику, него нечему због чега постоје и култура , и књижевност, и језик. Можда баш том „тајанственом току живљења“, који помиње Шар. Ја бих, као песник, осетио велико испуњење кад бих видео да је неко моју књигу песама ставио уз свој тањир и хлеб, уз свој сланик, уз свој алат, уз своју кутију шибица. То јест кад би његова потреба да живи, и да изрази. ону нужност коју од нас захтева „тајанствени ток нашег живљења“ била не изузетна, него свакодневна, равноправна са осталим животним потребама, и кад би моја књига могла ту потребу да задовољи.

1987.

Ја знам да сам стално y процесу писања песме, чак и онда кад месецима ништа не пишем. Тај процес се никада не прекида, чак ни y сну. Сáмо писање је тек један део тог компликованог процеса. Песму некад пишете и дописујетe месецима, a некад је целу напишете одједном, без икаквог поправљања и дописивања, као да вам је дата. Наравно, и то што доживљавате као да вам је дато, дошло је на основу оног невидљивог рада који никад не престаје. и који вас чини спремним да у сваком тренутку примите што ће вам бити „дато“. Песник заправо стално иде у сусрет таквом давању...

1987.

Песма се можда и ствара тек на оној удаљеној тачки на којој је сваки непосредни постицај (политички или било који други) већ дубоко и неповратно заборављен. Као што пожар гута, превазилази и заборавља шибнцу која га је упалила.

1988.

Кад пишем песму, ја желим да створим један језички организам, који ће превазићи своју језичку природу, и који ће бити нешто живо, што ће истовремено моћи да ме испуни, и да ме прими у себе. И који ће само једним својим делом припадати књижевности. Ако не рачунамо само писање песама, највеће узбуђење као песник доживео сам кад ми је у фоајеу Југословенског драмског позоришта пришла једна непозната жена и казала ми да „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“ употребљава као молитву! Она, дакле ту песму не чита као литературу, него као нешто што јој је од литературе важније и потребније! Песма је, дакле, изашла из оквира разговора о метафорама, песничким сликама, интонацијама и стиловима, из оквира историје и теорије књижевности, критике и естетике, и почела је да учествује, као жива чињеница, у нечијем животу. Можда је тај ванлитерарни живот песме мој највиши естетички идеал. Песма се „гради“ од речи, од језика, и од песничких слика, али није сводљива на речи, на језик, и на песничке слике. (А још мање је сводљива на оно што би хтело да се наметне као њен „програм“, њена „поетика“! ) Можда је прави „мотор“ песме, можда је права срж, права суштина, права природа песме управо оно нејасно нешто чиме она превазилази језички, емотивни и ментални „материјал“ од кога је саграђена. Можда песма постаје песма тек на оној граници на којој престаје да буде литература, и постаје кључ за неки други свет и другу стварност, и постаје пут у ту другу стварност... или сама постаје нека друга, пре песме непозната и невидљива, стварност...

6. aприла 1989.

Да бисмо могли да разговарамо о стварности, ми бисмо претходно морали да видимо шта ко од нас под тим појмом подразумева. Морали бисмо прво да одговоримо на питање шта је стварност. Поезија то питање стално поставља, и стално покушава да на њега да другачији одговор. Поезија верује да је стварност много већа од оног што је опипљиво. У једној ТВ емисији о афричким религијама чуо сам овакву реченицу: „Понекад Свевишњи стави маску на лице да бисмо га могли видети!“ Можда је и песма нека врста „маске“ коју нека невидљива стварност ставља на лице да бисмо је могли видети. У сваком случају, помоћу песме можемо имати увид у неке недоказиве, „непостојеће“, светове...

...У новој књизи песама, на пример, пишем о игли, о напретку, о дрвеној кашици, о мастионици, о штиту, о кантару. Ја покушавам да y тим предметима, који су нам на дохват руке, осетим присуство нечег недохватног. Верујем да су пролазне ствари препуне непролазног, и да то непролазно преносе у нове пролазне ствари, које их наслеђују. Те ствари – кашике, мастионоце, игле то су наши ослонци, наше полазне тачке. Ја у поезији увек покушавам да пођем од нечега што нам је близу, и да од њеra одем што даље у нестварност, као у нову стварност.

Новембар 1989.

Љ. Симовић, „Белешке о поетици“, Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр.84-86.