ИВО АНДРИЋ, О чекању и робовању

Заразити заробљеног човека лажном вером и безумном надом чекања значи исто што и осигурати себи трајну власт над њим и бити сигуран да такав роб неће ни покушати да се ослободи бекством или побуном.

*

Постоји прича неког путописца како негде у Монголији поступају са заробљеницима. Не убијају их него искоришћују за тешке радове. Да не би морали чувати те заробљене робове, а да би спречили њихово бежање, њихови господари им сасеку кожу на табанима и у те ране наспу ситно исецкану коњску длаку, а затим нарочитим мелемима залече те ране на табанима. Кад прездрави, такав роб може да се креће и да споро хода и непрестано скакуће по кући и око ње, али није способан за бржи и слободан ход, а још мање за трчање, јер га оне честице коњске длаке у месу боцкају као стотине иглица. То од њега ствара доживотног богаља, и доживотног роба и бесплатног радника који не може ни помишљати на бежање.

Нешто слично се дешава и овде, само на други, мање крвав, али не мање свиреп и сигуран начин.

*

Они овом ропском чекању дају понекад изглед отпора, чак јуначке борбе и подвига, изналазе му нове циљеве, и садржаје, издевају звучна имена, али што не мења ништа и не помаже.

*

Чекати – то овде значи висити изнад празнине дубоког понора који дели живот повлаштених Турака од оног што раја назива својим животом, значи не живети него се мучити.

Иво Андрић, из „Сиве свеске“, Свеске, Сабрана дела Иве Андрића, књ. седамнаеста, удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 224.